Ideja da ljudi i njihovi psi liče jedni na druge nije samo šala. Zapravo, ova tema je bila predmet istraživanja nekih naučnika.

Kliničarka i istraživačica Renata Roma, saradnica na postdoktorskim studijama u okviru Centra za bihevioralne nauke i pravdu i laboratorije Pawsitive Connections na Univerzitetu Saskačevan, već godinama proučava različite aspekte odnosa između ljudi i životinja. Takođe klinički radi s ljudima koji tuguju zbog gubitka kućnog ljubimca, te veoma dobro razume koliko ti odnosi mogu biti značajni.

Roma ističe da je posebno zanima kako doživljene sličnosti i emocionalne veze sa psima oblikuju kvalitet tog odnosa.

Razumevanje onoga što se do sada zna o sličnostima između ljudi i pasa, prema njenim rečima, važno je jer može da otkrije da li opažene fizičke i karakterne sličnosti imaju ulogu u kvalitetu odnosa koji ljudi razvijaju sa svojim psima.

Šta kažu istraživanja?

Istraživanja koja se bave percipiranim sličnostima između ljudi i njihovih pasa pokušavaju da utvrde koliko su te sličnosti stvarne i kako utiču na međusobni odnos.

Jedan nedavni pregled objedinjuje rezultate 15 empirijskih studija koje su ispitivale sličnosti između parova čovek–pas, i u pogledu izgleda i u pogledu ličnosti. Kada je reč o ličnosti, rezultati ukazuju na to da psi i njihovi vlasnici često imaju slične osobine, poput ekstrovertnosti, anksioznosti ili društvenosti.

Dalje, pokazalo se da neki ljudi biraju pse koji im fizički liče – posebno kada se radi o rasnim psima. Zanimljivo je da postoji veza između dužine kose kod žena i njihove sklonosti ka psima sa slično dugim ušima – žene kratke kose, na primer, češće biraju pse sa kratkim ušima.

Jedna studija ukazuje i na to da se sličnost između vlasnika i pasa posebno primećuje u regiji oko očiju. Druga istraživanja pokazala su pozitivnu korelaciju između indeksa telesne mase (BMI) vlasnika i prekomerne težine njihovih pasa, što se verovatno može povezati sa zajedničkim životnim stilom.

Mnoge od ovih studija oslanjaju se na upitnike koje popunjavaju sami vlasnici pasa, pa bi neki mogli smatrati da rezultati odražavaju isključivo njihove subjektivne utiske.

Međutim, grupa istraživača je zamolila učesnike koji nikada nisu videli određene parove vlasnik–pas da pokušaju da ih uparuju na osnovu fotografija i percipiranih sličnosti.

Zanimljivo je da su učesnici uspešno povezali većinu parova, što sugeriše da sličnosti nisu samo stvar lične percepcije vlasnika.

Poređenje sa odnosima među ljudima

Zašto se ovo dešava?

Roma objašnjava da jedna od pretpostavki potiče iz naše evolucione prošlosti – ljudi su oduvek težili tome da se okružuju sličnima sebi.

U evolutivnom kontekstu, pripadnost kohezivnoj i predvidivoj grupi povećavala je šanse za saradnju i preživljavanje. Ovi obrasci i dalje oblikuju naše odnose, pa se spontano zbližavamo s onima koji nam deluju poznato – po vrednostima, ponašanju, pa čak i fizičkim osobinama. Isti mehanizmi, smatra Roma, mogu uticati i na odnos sa psima.

Sličnosti su češće kod ljudi koji žive sa rasnim psima, što može biti posledica toga što ljudi biraju rase povezane sa određenim obrascima ponašanja. Kod rasnih pasa te osobine su predvidivije i stabilnije, zahvaljujući standardizovanim karakteristikama rase.

Druge moguće osnove sličnosti u ličnosti, prema Romi, uključuju emocionalnu razmenu između ljudi i pasa, međusobno regulisanje ponašanja, učenje kroz posmatranje i imitaciju.

Na primer, ljudi mogu nesvesno da podstiču određena ponašanja kod svog psa u skladu sa sopstvenim navikama. Istovremeno, emocionalna razmena između ljudi i pasa može oblikovati njihove emocionalne reakcije tokom vremena.

Više od naučne radoznalosti

Prema Rominim rečima, razumevanje načina na koji percepcija sličnosti utiče na odnos između ljudi i pasa može doprineti njegovom produbljivanju i obogaćivanju.

Osećaj sličnosti može podstaći dublju emocionalnu povezanost, pa čak i uticati na to kako ljudi reaguju na izazovna ponašanja kod svojih ljubimaca. Na primer, mogu biti tolerantniji ako prepoznaju sličan obrazac ponašanja kod sebe.

S druge strane, iako sličnosti mogu ojačati vezu, mogu i oblikovati nerealna očekivanja – vlasnici mogu početi da na svoje pse projektuju ljudske osobine, umesto da ih posmatraju onakvima kakvi zaista jesu.

Šta nas zaista povezuje

Čak i kada ljudi i njihovi psi nisu slični, mogu savršeno da funkcionišu zajedno. Na primer, razigran, energičan pas može živeti sa povučenijom osobom i podstaći je na više aktivnosti, što doprinosi zdravijem životnom stilu i boravku na otvorenom.

Deljenje trenutaka radosti, tuge ili frustracije sa psom donosi osećaj bliskosti i emocionalne podrške.

Iako ljudi i psi ponekad liče, istraživanja – ali i iskustvo iz prakse – pokazuju da kompatibilnost može biti još važniji faktor u građenju kvalitetnog odnosa. Na to mogu uticati stil vezivanja, osobine ličnosti, pa i svakodnevne navike vlasnika.

Roma naglašava da osećaj sličnosti ne mora biti trenutni – on često nastaje kroz vreme, kroz zajedničko usklađivanje i međusobno oblikovanje ponašanja, baš kao u odnosima među ljudima.

Na kraju, kao i u međuljudskim odnosima, sličnost nije uvek ono što nas povezuje. Iako ima svoju ulogu, najdublje veze često nastaju među onima koji nisu slični – ali se međusobno razumeju, podržavaju i prihvataju razlike.