Prvo otkriće

Ajkula je prvi put opisana 1973. godine kada je uhvaćena trudna jedinka blizu reke Gogol u zalivu Astrolabe, Papua Nova Gvineja. Tokom narednih 50 godina, upravo taj jedini primerak bio je jedini dokaz njenog postojanja.

Ponovno otkriće

U martu 2020. godine, istraživači u saradnji sa lokalnim ribarima došli su do izuzetnog otkrića. Ribarima u blizini ušća reke Gogol prikazane su fotografije nekoliko neobičnih ajkula, sve sa upečatljivo visokom leđnom perajom.


Detaljnijom analizom fotografija utvrđeno je da je u pitanju pet ženki ajkule sa visokom leđnom perajom, vrste koja je decenijama bila izgubljena.

Za ovu vrstu se prethodno znalo samo iz jednog primerka iz ranih 1970-ih. Posmatranje iz 2020. godine predstavljalo je prvi potvrđeni dokaz da vrsta i dalje preživljava u prirodi.

Dve godine kasnije, otkriće mužjaka u istom području dodatno je potvrdilo nalaz, dokazujući da ova retka ajkula nije izumrla već tiho opstaje u vodama Papua Nove Gvineje.

Ribarstvo i posmatranja

Iako nauka nije imala evidenciju decenijama, lokalni ribari u zalivu Astrolabe povremeno su nailazili na ovu vrstu. Izveštaji sugerišu da se ajkule slučajno love dok ribari ciljaju na dragocenu ribu jewfish zbog trgovine ribljim crevima.

Većina ulova događa se između marta i jula, i ponovo tokom suve sezone od avgusta do novembra. Za razliku od drugih ajkula, meso ove vrste nije cenjeno lokalno i često se poklanja, dok su peraje slabog kvaliteta za trgovinu perajima.

Ograničena rasprostranjenost

Istraživanja potvrđuju da svi moderni nalazi dolaze iz oblasti oko ušća reke Gogol. Ajkula izgleda preferira dublje vode u blizini kontinentalnog pojasa, koji je u ovom delu Papua Nove Gvineje uski.

Ove dublje oblasti dovode vrstu u kontakt sa ribarima malih razmera. Njeno očigledno ograničenje na zaliv Astrolabe sugeriše da je mikroendemska, što znači da postoji samo u ovom malom području.

Neki istraživači smatraju da je njen raspon nekada bio širi, možda kroz Papua Novu Gvineju pa čak i Indoneziju. Kako David Ebert napominje, sada je verovatno smanjena na „ovu poslednju malu preostalu populaciju“.

Slična ograničenja imaju i druge lokalne vrste ajkula, uključujući bambus i epaulette ajkule, koje takođe žive u malim staništima.

Pretnje ajkuli

Prekomerni ribolov i pritisak na staništa su među najvećim pretnjama ajkulama i ražama širom sveta. Za ajkulu sa visokom leđnom perajom, rastuća potražnja za ribljim crevima predstavlja ozbiljan rizik.

Čak i ako nije direktno meta, redovan slučajni ulov (bycatch) može ugroziti njen opstanak. Retke vrste sa ograničenim rasponom suočavaju se sa povećanom ranjivošću kada ljudska aktivnost intenzivno utiče na njih.

Naučni značaj

Ajkula sa visokom leđnom perajom predstavlja jedinstvenu evolutivnu liniju unutar trijakidnih ajkula, što je čini izuzetno važnom za nauku.

Dva očuvana primerka trenutno se nalaze na Univerzitetu Papua Nove Gvineje, gde istraživači pripremaju DNK analize u saradnji sa kolegama iz Australije i Floride.

„Ovi napori pomoći će u stvaranju genetske osnove za buduće praćenje i uputiti strategije zaštite,“ rekao je Džek Sagumai, prvi autor studije koja opisuje otkriće.

Zaštita ajkule

Ponovno otkriće ajkule nakon pedeset godina je i inspirativno i zabrinjavajuće. S jedne strane, pokazuje da je ova retka vrsta uspela da preživi uprkos decenijama bez naučne evidencije, pružajući nadu da još neotkrivene morske vrste mogu biti pronađene.

S druge strane, njena retkost i ograničen raspon pokazuju koliko je ranjiva na pretnje poput prekomernog ribolova i pritiska na staništa. Vrsta može nestati tiho kada je populacija mala i lokalizovana, što čini hitnu akciju neophodnom.