Osa je savršene veličine za ovu misiju, ali uprkos malom telu, često gubi krila i antene pri ulasku kroz uski otvor u plodu. „Jedina veza smokvine šupljine sa spoljnim svetom je kroz mali otvor obložen ljuskicama na vrhu ploda, tzv. ostiole, i upravo kroz ovaj prolaz osa oprašivač ulazi u cvetove,“ opisuje sajt Figweb.

Kad uđe, osa se kreće unutar ploda, polažući jaja i istovremeno prenoseći polen koji je donela iz druge smokve. Iako ovo nije njen primarni cilj, ova radnja je ključna - ona oprašuje smokvu. Nakon što položi jaja, osa umire i biva probavljena od strane ploda, što pruža hranu za njena jaja. Kada se jaja izlegu, muške i ženske ose preuzimaju vrlo različite uloge. Najpre se pare međusobno (da, braća i sestre), a zatim ženke sakupljaju polen - kod nekih vrsta aktivno u posebne kesice, kod drugih slučajno - dok muški, bez krila, prokopavaju put ka spoljašnjosti ploda. Ova aktivnost nije za njihovo bekstvo, već da omoguće ženkama izlazak. Ženke potom oprašuju druge smokve kao kraljice. Muške ose provode ceo životni ciklus unutar jednog ploda.

Iako ovaj odnos između smokve i ose možda nije poznat svima koji jedu smokve, biologe fascinira kao jedan od najjasnijih primera koevolucije. „Jedna od najboljih aktivnosti u uvodnom času biologije je da učenici probaju Fig Newtons i potom im ispričate životni ciklus ose smokve,“ rekao je tropski ekolog Greg Goldsmith dok smo istraživali oblačnu šumu u Monteverdeu, Kostarika. „To je fascinantna priča.“

Nakon upoznavanja sa smokvom i njenom osom, najčešće pitanje je: „Da li jedemo ose kad jedemo smokve?“ Kratak odgovor je - zavisi. Neke smokve su partenokarpne, odnosno bez semenki. Studija iz 2006. godine (Science) pokazuje da su ove sterilne, domaće smokve možda prvi dokaz upotrebe hortikulture u ljudskoj istoriji. Istraživači su pronašli smokve u „ranom neolitskom selu u Donjoj Jordanskoj dolini, starom između 11.400 i 11.200 godina“ – gotovo hiljadu godina pre domestikacije žitarica. Komercijalno uzgajana smokva je obično ženska, partenokarpna varijanta drevne smokve (Ficus carica) i ne zahteva oprašivanje da bi dala plod.

S druge strane, vrste smokava koje zavise od osa za oprašivanje verovatno sadrže ostatke osa u plodu. Generalno, životinje i ljudi jedu smokve kada su zrele - tada su ose već izlegle i odletele da traže drugu smokvu. Muške ose bez krila ostaju i umiru nakon parenja i završetka svojih tunelarskih zadataka. Dakle, oni koji jedu prirodno uzgajane smokve verovatno unose u organizam mrtve ose.

Svaka vrsta Ficus-a ima odgovarajuću specijalizovanu vrstu ose koja je oprašuje. Ose koje aktivno sakupljaju polen u kesicama imaju odgovornost u ovom mutualističkom odnosu. Naučnici su ustanovili da postoje posledice za kraljicu ako ne ispuni svoju ulogu: „U pasivno oprašivanim parovima, smokva gotovo nikada nije odbacivala plod, a osa je uvek nosila polen. Međutim, u aktivno oprašivanim parovima, gde osa mora uložiti energiju da sakupi polen, smokva je odbacivala plod i uništavala jaja ako osa nije nosila polen.“ Drugim rečima, ako osa ne prenese polen, smokva odbacuje plod, a kraljica gubi zaštitu za svoja jaja unutar zrelog ploda.

Dok nas je Goldsmith vodio do ogromne figovine koja je jednom obavijala drugo drvo, domaće drvo je odumrlo i potpuno se raspalo. Na njegovom mestu, smokva-dusilac (strangler fig) - verovatno stara stotinama godina stvorila je šuplju, korenovu „pećinu“.

Prva asocijacija bila je na papir-mache - lepljenje vlažnog papira preko balona da bi se napravio mrežasti oblik, a zatim probušivanje balona i ostavljanje suve korpe. Kod smokve-dusilca ovakav rad trajao je decenijama dok je domaće drvo trulo. Stajati pored impresivnih korena i posmatrati veličinu drveta, teško je bilo odrediti jer je zaklonjeno krošnjom. Izbijalo je sa strane strmog brda koje je oblikovala voda ispod izgledalo je kao da drvo visi pod uglom od 45 stepeni. Razlog što je krošnja teško uočljiva je verovatno to što je rast počeo u krošnji drugog drveta.

Iako su ose neophodne za oprašivanje smokava, rasprostranjenje semena je zasebna priča. Ptice, majmuni i druge životinje jedu plodove i odlaze na druga stabla, gde izmeta seme ostaje i niče. Koren smokve polako raste ka zemlji, a kad se ukoreni, drvo brzo raste. Smokva se takmiči sa domaćim stablom za hranljive materije i doslovno „guši“ krošnju domaćina.

Ova smokva bila je dovoljno velika da jedna osoba može da se popne do vrha, gde se korenje razdvajalo i omogućavalo pogled pravo niz klisuru. Početak rasta u krošnji drugog drveta omogućio je ovoj figovini da dostigne neverovatne visine.