Još od 2006. godine psiholozi sa Univerziteta Notre Dame u Indijani proučavaju ono što je postalo poznato kao „doorway effect”. U jednom eksperimentu koristili su virtuelnu stvarnost i otkrili da se pamćenje predmeta u sobi znatno pogoršalo kod ispitanika onog trenutka kada bi prošli kroz vrata i zakoračili u drugu prostoriju.

Istraživači su ponudili trodelno objašnjenje: naše uspomene se organizuju u epizode; teže je prizvati informacije iz prethodnih epizoda; a prolazak kroz vrata stvara novu epizodu ili „granicu događaja”. Upravo ta granica otežava prisećanje na zadatak koji je bio „sačuvan” u prethodnoj memorijskoj epizodi. Zato su rezultati naveli mnoge da poveruju kako vrata imaju gotovo magičan efekat na naš mozak.

Ipak, tim sa Univerziteta u Kvinslendu ponudio je nijansiraniju sliku. Oni su otkrili da prolazak kroz vrata koja povezuju identične sobe uglavnom ne utiče na pamćenje – verovatno zato što promena konteksta nije dovoljno velika da bi se stvorila nova granica događaja. Tek kada su ispitanici istovremeno imali i dodatni zadatak, zaboravljanje se češće javljalo i u identičnim prostorijama.

Ovo se, kako kažu, uklapa u svakodnevno iskustvo: najčešće zaboravljamo zašto smo ušli u neku sobu kada nam je pažnja već bila podeljena ili kada mislimo na nešto sasvim drugo. Takođe, „efekat vrata” je izraženiji ako promena konteksta jeste značajna - recimo kada iz dnevne sobe pređemo u dvorište.

Dobra vest je da postoji i mogući lek: pokušajte da ostanete fokusirani na svoj cilj dok prolazite kroz vrata. A ako to ne uspe, možete se poslužiti starim trikom - zapišite podsetnik na ruku.