Za razliku od ljudi, žabe i drugi vodozemci ne moraju da se oslanjaju samo na pluća da bi disali; njihova jedinstvena koža omogućava im razmenu kiseonika i unos vode.

Koža žabe je složena: tanka je, prekrivena žlezdama koje luče sluz da bi ostala vlažna, a dovoljno porozna da kroz nju prolaze molekuli vazduha.

„Njihova koža je dizajnirana tako da kiseonik može da ulazi, a voda da se upija“, objašnjava Kristofer Reksforti, kustos i herpetolog u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku. Neposredno ispod kože nalazi se mreža sitnih krvnih sudova koja apsorbuje kiseonik direktno iz vode ili vazduha i izbacuje ugljen-dioksid. Ovaj proces se zove kožno disanje, a prema evolutivnom biologu Kurtu Švenku sa Univerziteta Konektikat, funkcioniše gotovo identično kao i pluća.

Iako žabe mogu da dišu i preko pluća i sluznice u ustima, kožno disanje im omogućava da prežive pod vodom i tokom dugih perioda hibernacije. „Gotovo bez ikakvog truda – dovoljno je da im koža bude vlažna i sa krvnim sudovima – razmena gasova i vode dešava se sama od sebe“, dodaje Švenk. Ipak, ne oslanjaju se sve vrste žaba podjednako na ovaj mehanizam.

Kod punoglavaca, koji još nemaju razvijene škrge, disanje funkcioniše drugačije. Oni moraju da uzimaju vazduh sa površine, ali kada su tek izlegnuti, premali su da probiju površinski napon vode. Umesto toga, stvaraju sopstvene mehuriće vazduha: brzo usisaju vazduh ispod površine, formiraju mehurić i zatim ga „guraju“ u pluća.

Žablja koža nije važna samo za disanje već i za pijenje. „Voda ulazi u pore kože, prolazi kroz ćelijske membrane i završava u krvotoku“, kaže Švenk. Mnoge žabe čak imaju posebno područje na stomaku bogato krvnim sudovima, poznato kao „pijucaća zona“ (drinking patch), kroz koju mogu da apsorbuju veliku količinu vode.

Neke vrste koje žive u suvim područjima – poput triler žabe ili žaba koje zadržavaju vodu u australskim pustinjama – posebno su prilagođene da tokom kišnih sezona upiju i skladište vodu. Zatim se zavuku u zemljane jazbine, obaviju dodatnim slojem sluzi i mogu mesecima, pa čak i godinama, da prežive zahvaljujući vodi uskladištenoj u svom telu.

Međutim, ova sposobnost ima i lošu stranu: upravo zbog propustljivosti kože, žabe i drugi vodozemci su veoma osetljivi na zagađenje i klimatske promene. Studije pokazuju da njihova koža često apsorbuje hemikalije iz okruženja i mikroplastiku. Uz to, kako moraju da ostanu vlažne da bi preživele, sve češće suše i rastuće temperature smanjuju njihova prirodna staništa – naročito u amazonskoj i atlantskoj prašumi u Brazilu, Argentini i Paragvaju.

„Vodozemci su često među prvim životinjama čiji broj počinje da opada ili koje nestaju, a to obično ukazuje na širi problem u životnoj sredini“, objašnjava Reksforti. Njihov gubitak narušava čitav ekosistem: žabe regulišu brojnost insekata, a same su hrana zmijama i pticama.

Da li će pojedine vrste uspeti da se prilagode klimatskim promenama, ostaje da se vidi.