Za bivšu britansku premijerku Margaret Tačer, recimo kažu da je spavala svega četiri sata po noći. Radila je do kasno, ustajala rano i, čini se, uspevala da funkcioniše bez problema.

Za većinu nas, takav režim bio bi poguban – osećali bismo se iscrpljeno, bez fokusa, i već do podneva posezali za kofeinom ili slatkišima.

Zašto, onda, neki ljudi deluju kao da im jednostavno treba manje sna? Nauka se tim pitanjem bavi godinama, a evo šta smo do sada saznali.

"Prirodni kratkospavači"

Postoji mala grupa ljudi kojoj zaista ne treba mnogo sna – takozvani prirodno kratkospavači. Oni funkcionišu sasvim normalno sa četiri do šest sati sna po noći, i to tokom celog života. Ne osećaju umor, ne spavaju tokom dana i ne trpe posledice koje obično prate nedostatak sna. Ova pojava naziva se fenotip prirodno kratkog sna – biološka osobina koja omogućava da se koristi sva korist sna u kraćem vremenu.

Još 2010. godine naučnici su otkrili genetske mutacije koje objašnjavaju ovu pojavu. Osobe sa ovim retkim varijacijama gena imaju efikasniji san.

Jedno istraživanje iz 2025. opisuje slučaj žene u sedamdesetim godinama sa ovakvom mutacijom. Tokom života spavala je oko šest sati, ostala fizički zdrava i mentalno bistro, a vodila je aktivan život. Njen organizam jednostavno je bio podešen da traži manje sna.

I dalje se ispituje koliko su ove mutacije česte i kako nastaju.

Nisu svi kratkospavači ono što misle da jesu

Evo zamke: većina ljudi koji misle da su prirodno kratkospavači – zapravo nisu. Oni su samo hronično neispavani. Kratak san kod njih najčešće je posledica dužih radnih sati, društvenih obaveza ili uverenja da je manje sna znak snage i uspešnosti.

Danas je česta pojava da ljudi ponosno ističu kako funkcionišu sa tri-četiri sata sna. Međutim, to za prosečnu osobu nije održivo.

Posledice nedostatka sna se akumuliraju i dovode do tzv. duga sna, koji može izazvati probleme sa koncentracijom, promene raspoloženja, mikrospavanje (kratkotrajni nevoljni san), smanjenu produktivnost i ozbiljne zdravstvene rizike.

Kratak san povezuje se sa povećanim rizikom od gojaznosti, dijabetesa, visokog pritiska i bolesti srca i krvnih sudova.

Vikend spavanje kao nadoknada?

Mnogi pokušavaju da izgubljeni san tokom nedelje nadoknade vikendom.

Iako dodatnih sat-dva sna vikendom ili povremene dremke mogu delimično pomoći, to nije idealno rešenje. Neke studije sugerišu da vikend spavanje ne može da nadoknadi rizike koje nosi hroničan manjak sna.

Osim toga, velika odstupanja u ritmu spavanja mogu poremetiti unutrašnji biološki sat i otežati uspavljivanje u nedelju uveče – što znači da nova radna sedmica počinje već s minusom.

Rastući broj dokaza ukazuje na to da nepravilni ciklusi sna mogu negativno uticati na opšte zdravlje i povećati rizik od prerane smrti – možda čak i više nego sama dužina sna.

Dakle, iako povremeni duži san može pomoći, nema zamene za redovan, kvalitetan san tokom cele nedelje. To je posebno teško za ljude sa smenskim radom i neredovnim rasporedom.

Da li je Margaret Tačer bila prirodni kratkospavač?

Teško je reći. Neki izveštaji navode da je znala da odrema u automobilu između sastanaka. To može da znači da je ipak imala san u "nastavcima", a ne da joj je zaista bilo dovoljno četiri sata.

Osim genetike, postoje i drugi razlozi zašto nekome treba manje ili više sna – kao što su starost ili zdravstvene tegobe. Na primer, stariji ljudi često imaju promenjene ritmove spavanja i češće pate od prekidanja sna zbog problema poput artritisa ili bolesti srca.

Na kraju, potrebe za snom su individualne. Dok retki pojedinci mogu sasvim dobro da funkcionišu sa manje sna, većini nas je i dalje potrebno sedam do devet sati noću da bismo bili zdravi i efikasni. Ako se stalno oslanjate na vikende da nadoknadite manjak sna – možda je vreme da promenite rutinu. Jer san nije luksuz, već biološka potreba.