Misterija snažnog magnetizma na Mesecu konačno rešena

S obzirom na to da je Mesec znatno manji od naše planete i da nema istu unutrašnju energiju i dinamiku jezgra koja pokreće Zemljino magnetno polje, iznenađuje činjenica da ovi uzorci stari 3,5 milijardi godina imaju tako snažan magnetni zapis.

U novoj analizi, istraživači sa Univerziteta u Oksfordu zaključuju da bi ovi tragovi mogli biti dokaz iznenadnih, kratkotrajnih naleta magnetizma, izazvanih drevnim geološkim procesima koji su se odigrali mnogo pre nego što su Apolo misije sletele i počele da prikupljaju uzorke.

„Naša nova studija sugeriše da su uzorci sa Apolo misija pristrasni ka izuzetno retkim događajima koji su trajali svega nekoliko hiljada godina, ali su do sada tumačeni kao da predstavljaju oko 500 miliona godina lunarne istorije“, kaže planetarna geološkinja Kler Nikols. „Sada se čini da nas je upravo ta pristrasnost u uzorkovanju sprečila da shvatimo koliko su ovi snažni magnetni događaji bili kratki i retki.“

Istraživači su ponovo analizirali uzorke lunarnog kamenja poznate kao bazalti mora (mare basalts), tražeći vezu između njihovog geološkog sastava i jačine magnetizacije (koja ukazuje na snagu magnetnog polja u trenutku njihovog formiranja). Pojavila se jasna veza: stene sa jačim magnetizmom imale su znatno veći sadržaj titanijuma.

Zatim je tim koristio kompjuterske modele kako bi istražio na koji način procesi koji stvaraju stene bogate titanijumom mogu istovremeno pokrenuti i snažna magnetna polja.

Modeli su pokazali da topljenje materijala bogatog titanijumom u blizini granice između jezgra i plašta Meseca može privremeno povećati protok toplote iz jezgra, što pokreće ili pojačava dinamo-aktivnost i jača magnetno polje, uz istovremeno stvaranje tokova lave bogate titanijumom.

Pošto su Apolo misije uzorke uzimale iz sličnih regiona lunarnog „mora“ blizu mesta gde modeli sugerišu da su tekle lave bogate titanijumom prikupljeni uzorci zapravo nose pristrasnost u uzorkovanju koja je godinama zbunjivala naučnike.

„Kada bismo bili vanzemaljci koji istražuju Zemlju i sleteli ovde samo šest puta, verovatno bismo imali sličnu pristrasnost u uzorkovanju, naročito ako bismo birali ravne površine za sletanje“, kaže naučnik za Zemlju Džon Vejd.

„Sasvim slučajno su Apolo misije bile fokusirane baš na regione lunarnog mora – da su sletele negde drugde, verovatno bismo zaključili da je Mesec oduvek imao samo slabo magnetno polje i potpuno bismo propustili ovaj važan deo njegove rane istorije.“

Ovi periodi intenzivnog magnetizma, prema proceni istraživača, trajali su svega nekoliko hiljada godina – što je tek kratak trenutak u poređenju sa starošću Meseca.

Iako je reč o čvrstoj hipotezi koja se uklapa u dostupne dokaze, istraživači napominju da su njihovi modeli zasnovani na određenim pretpostavkama, zbog ograničenih podataka – naučnici imaju na raspolaganju relativno mali broj uzoraka sa Meseca – te da će biti potrebna dodatna modeliranja kako bi se ovi rezultati dodatno potvrdili.

Danas Mesec ima veoma slabo i neujednačeno magnetno polje u poređenju sa snažnim globalnim poljem Zemlje, a brojna prethodna istraživanja nudila su i druga objašnjenja za ove geološke tragove nekada znatno jačeg magnetizma. Na primer, udari asteroida u površinu Meseca mogli bi biti deo tog objašnjenja.

Dobra vest za naučnike koji žele konačne odgovore jeste da postoje planovi da se ljudi vrate na Mesec pre kraja decenije, što će otvoriti dragocene mogućnosti za nova testiranja i prikupljanje dodatnih uzoraka.

„Sada možemo da predvidimo koji tipovi uzoraka na Mesecu čuvaju zapise o određenoj jačini magnetnog polja“, kaže geonaučnik Sajmon Stivenson.

„Predstojeće Artemis misije pružiće nam priliku da testiramo ovu hipotezu i dodatno istražimo istoriju lunarnog magnetnog polja.“

Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Geoscience.