Zašto se nekih snova sećamo, a drugih ne?

Naše prisećanje ne zavisi samo od toga koliko smo snove „živopisno“ doživeli, već i od trenutka buđenja i faze sna u kojoj se nalazimo.

Tokom jedne noći, čovek u proseku sanja oko dva sata, i to u nekoliko ciklusa koji postaju sve duži kako se približava jutro. Ti snovi često sadrže kompleksne scene, likove i događaje, koji bi preopteretili našu memoriju kada bismo ih sve pamtili.

Zbog toga većina ljudi zapamti samo poslednji san pre buđenja, dok oni koji imaju razvijeniju sposobnost prisećanja mogu, uz vežbu, „vratiti slike unazad“ i setiti se i ranijih snova iz noći.

Na pamćenje snova utiče i svakodnevno iskustvo. Događaji tokom dana mogu da aktiviraju ovu sposobnost – na primer, ako osoba vidi nekoga kako se sapliće, to može pokrenuti sećanje na san o padu; ili susret sa psom može prizvati ranije sanjane slike pasa. Ovaj mehanizam često stvara utisak da su snovi bili „predskazanja“, iako to nije slučaj.

U stvarnosti, san ne predviđa događaje, već se iz ogromnog broja snova izdvaja samo onaj deo koji je kasnije „okinut“ stvarnim iskustvom.

Ako želite da unapredite veštinu pamćenja snova, preporučuje se jednostavna tehnika – držite papir i olovku pored kreveta i odmah po buđenju zapišite sve čega se sećate.