Naučnici ovo nazivaju autobiografskom memorijom – dugoročnim skladištem događaja iz našeg života, uključujući osećanja, mesta i ljude.

Hipertimezija - autobiografska memorija

Studiju predvodi Valentina La Corte sa Univerziteta Paris Cité i Instituta za mozak u Parizu (Paris Brain Institute). Fenomen je vrlo retak, a sveobuhvatni pregled literature pokazuje da je istraživanja još malo i da se metode razlikuju među studijama.

„Kod ovih osoba, poznatih kao hipertimezičari, sećanja su pažljivo indeksirana po datumima. Neki mogu detaljno opisati šta su radili [na određeni datum] i ponovo doživeti emocije i senzacije tog dana“, objašnjava La Corte.

Studija slučaja: TL

Glavni fokus je TL (inicijali koji ne odgovaraju njenom pravom imenu kako bi se sačuvala anonimnost), 17-godišnja devojka koja ne samo da se seća, već i organizuje svoja sećanja. Ona izveštava o finoj kontroli pristupa sećanjima, što mnogi drugi sa hipertimezijom ne opisuju.

Kako organizuje sećanja

TL pravi razliku između činjeničnog skladišta koje naziva „crna memorija“ i ličnog bogatstva sećanja koje je važno za njen osećaj identiteta. Lična sećanja čuva u unutrašnjem arhivu koji naziva „bela soba“, gde su uspomene poređane u fascikle po temama i datumima. Teška iskustva smešta u posebne „kutije“ kako bi njihova emocionalna težina bila podnošljiva, poput kovčega u kojem čuva sećanje na smrt bake ili deke.

Takođe je kreirala susedne sobe za bes, probleme, pa čak i „vojnu sobu“ koja se pojavila kada je njen otac otišao u vojsku.

Ovaj mentalni raspored, viđen u slučajevima hipertimezije, neobičan je jer spaja hronologiju, regulaciju emocija i narativ o sebi u jedinstvenom, kontrolisanom prostoru.

Testiranje hipertimezije

Tim je koristio standardizovane metode koje ispituju sećanja na životne događaje i osećaj mentalnog putovanja kroz vreme. Jedan od testova, TEMPau, meri osećaj ponovnog doživljavanja kroz život i razlikuje bogate doživljaje od čistih činjenica.

Takođe su koristili zadatak Temporal Extended Autobiographical Memory (TEEAM) da prošire vremensku liniju i procene koliko lako TL prelazi između prošlih i budućih događaja.

U svim zadacima, TL je davala izuzetno žive, detaljne opise i mogla je da menja perspektivu između prvog lica i posmatrača.

Studija je takođe pratila tačnost. Ljudi sa vrlo snažnom autobiografskom memorijom i dalje su podložni iskrivljenjima, a prethodna istraživanja pokazuju da čak i osobe sa izuzetnom memorijom mogu formirati lažna sećanja u standardnim laboratorijskim testovima.

Zašto je hipertimezija važna?

Ovaj slučaj nije samo o prošlosti. Dokazi pokazuju da se pamćenje i imaginacija oslanjaju na preklapajuće kognitivne i neuronske sisteme. Kada TL gradi bogate scene o sutrašnjem danu, čini se da koristi iste mehanizme koji joj pomažu da rekonstruiše jučerašnji dan.

Ova povezanost je važna za svakodnevni život. Sposobnost planiranja sa konkretnim, senzornim detaljima povezana je sa boljim postavljanjem ciljeva, preciznijim procenama vremena i jačim osećajem identiteta.

Takođe pruža uvid u kliničke izazove. Ako razmišljanje o budućnosti i pamćenje dele procese, promene koje slabije pamćenje mogu oslabiti i sposobnost detaljnog zamišljanja budućih događaja.

Ljudski troškovi i koristi

Mnogi prijavljeni slučajevi nose emocionalne izazove jer bolna sećanja mogu preplaviti svest. Pristup TL je značajan jer koristi mentalne alate da označi i izoluje teške epizode, a da ih pritom ne briše.

Ova strategija otvara praktična pitanja za terapiju i obrazovanje. Ako se ljudima može naučiti kako da strukturiraju lična sećanja tematski i vremenski, možda mogu steći jasnoću bez dodatnog emocionalnog stresa.

Takođe postavlja etička pitanja. Um koji ovako intenzivno priziva sećanja može osećati potrebu da se stalno vraća na trenutke koje drugi puštaju da izblede, što može otežati donošenje odluka i uticati na raspoloženje.

Polje još uvek treba bolje metode za proveru tačnosti udaljenih životnih događaja u odnosu na stvarne datume i izvore. Takođe je potrebno dugoročno praćenje da bi se videlo da li se sposobnosti poput TL-ovih menjaju s godinama ili životnim tranzicijama.

„Teško je generalizovati nalaze o hipertimeziji, jer se oslanjaju na veoma mali broj slučajeva“, zaključuje La Corte. Sledeći talas istraživanja zahtevaće veće uzorke, strožu validaciju i standardizovane zadatke u laboratorijama.

Studija je objavljena u časopisu Neurocase.