Ljudi evoluiraju pred našim očima na Tibetanskoj visoravni

Znamo da određena okruženja mogu loše uticati na zdravlje. Planinari, na primer, često pate od visinske bolesti – reakcije tela na manji atmosferski pritisak, usled čega se sa svakim udahom unosi manje kiseonika.

Ipak, na velikim nadmorskim visinama Tibetanske visoravni, gde je nivo kiseonika znatno niži nego u nizijama, ljudske zajednice uspešno žive već hiljadama godina.

Tokom više od 10.000 godina koliko ljudi tamo žive, njihova tela su se prilagodila tako da efikasnije koriste ograničeni kiseonik. Za većinu ljudi, te uslove bi pratile ozbiljne posledice po zdravlje – stanje poznato kao hipoksija, kada telo ne dobija dovoljno kiseonika preko krvotoka.

„Adaptacija na hipoksiju usled visinske nadmorske visine je fascinantna jer je stres jak, podjednako utiče na sve koji žive na tim visinama i može se precizno izmeriti“, rekla je antropološkinja Sintija Bil (Cynthia Beall) sa Univerziteta Kejs Vestern Rizerv (SAD) za ScienceAlert. „To je savršen primer biološke raznolikosti naše vrste.“

Bil godinama proučava kako ljudsko telo reaguje na nisku količinu kiseonika. U radu objavljenom u oktobru 2024, njen tim je identifikovao konkretne fiziološke adaptacije kod tibetanskih zajednica – osobine koje omogućavaju efikasniji transport kiseonika krvlju.

Kako bi došli do tih saznanja, istraživači su se fokusirali na jedan od osnovnih pokazatelja evolutivne uspešnosti: reproduktivni uspeh. Žene koje rađaju živu decu prenose svoje osobine na sledeću generaciju.

Osobine koje omogućavaju preživljavanje i uspešno razmnožavanje u specifičnom okruženju najčešće se prenose s majke na dete, i vremenom postaju sve češće u populaciji. To je prirodna selekcija na delu – ponekad neintuitivna, poput poznatog primera gde je veća učestalost anemije srpastih ćelija u područjima pogođenim malarijom, jer taj gen štiti od bolesti.

U ovoj studiji, tim je analizirao 417 žena starih između 46 i 86 godina koje su ceo život provele na visinama iznad 3.500 metara u Nepalu. Zabeleženi su broj živorođene dece (od 0 do 14 po ženi, prosečno 5,2), kao i brojni zdravstveni i fiziološki parametri.

Ispitivane su, između ostalog, vrednosti hemoglobina – proteina koji prenosi kiseonik – kao i zasićenost hemoglobina kiseonikom. Najplodnije žene nisu imale ni visoke ni niske vrednosti hemoglobina – bile su prosečne – ali je zasićenost kiseonikom bila visoka.

To ukazuje da njihova tela efikasno prenose kiseonik do ćelija bez zgušnjavanja krvi, što bi dodatno opteretilo srce.

„Ranije smo znali da niži hemoglobin može biti koristan, ali sada znamo da su srednje vrednosti najpovoljnije. Znali smo da je veća zasićenost kiseonikom korisna, ali sada znamo da – što veća, to bolje. Broj rođene dece to potvrđuje“, objašnjava Bil. „Iznenađujuće je da žene mogu imati mnogo porođaja i sa niskim vrednostima nekih parametara, ako su druge vrednosti povoljne.“

Žene sa najvišim reproduktivnim uspehom takođe su imale jači protok krvi kroz pluća i šire leve srčane komore – deo srca koji pumpa kiseonikom bogatu krv u ostatak tela.

Kombinacija tih osobina omogućava telu da izvuče maksimum iz retkog vazduha na visini.

Naravno, na broj porođaja utiču i kulturni faktori. Na primer, žene koje su rano ušle u brak i dugo su bile u reproduktivnom periodu imale su više dece. Međutim, čak i kada se to uzme u obzir, fiziološke osobine su imale presudnu ulogu.

Zanimljivo je i da su žene čije telo više podseća na fiziologiju žena iz nizinskih, manje stresnih okruženja – imale veći reproduktivni uspeh.

„Ovo je primer evolucije na delu“, kaže Bil. „Razumevanje ovakvih prilagođavanja pomaže nam da bolje shvatimo procese ljudske evolucije.“

Studija je objavljena u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences.