Istraživanje je vodio Lejn Montgomeri, stručnjak za ponašanje životinja sa Univerziteta Oburn. On i njegove kolege zamolili su više od 650 vlasnika pasa da zabeleže svaki trzaj repa, lavež ili pogled tokom gledanja TV-a. Konačni uzorak obuhvatio je 453 psa, na osnovu kojih je razvijena Skala za procenu gledanja televizije kod pasa, koja je bila temelj ove studije.

Šta psi gledaju na televiziji?

Uznemireni i razigrani psi intenzivno su pratili brze pokrete na ekranu – gotovo kao da lopta ili veverica zaista jure po dnevnoj sobi.

S druge strane, uplašeni ili anksiozni psi češće su reagovali na zvuke koji nisu povezani sa životinjama, poput sirena automobila ili zvona na vratima, što ukazuje na njihovu osetljivost na iznenadne i potencijalno uznemirujuće zvuke.

Vlasnici su ocenjivali temperament svojih ljubimaca koristeći standardizovanu Skalu pozitivne i negativne aktivacije (PNAS). Psi s visokim rezultatima na pozitivnoj skali češće su pratili pokrete na ekranu, dok su oni sa visokim negativnim rezultatima češće reagovali na zvuke.

Ova veza pokazuje da ličnost psa, a ne rasa, starost ili pol, najbolje predviđa kakve će scene zaokupiti pažnju pojedinog psa.

Kako psi vide televizijske slike?

Njihov mozak može da percipira pokretnu sliku na ekranu kao pravi objekat - što je prvi put dokazano kada su psi uspešno pratili naredbe koje su im date preko video snimka, jednako kao da im ih je dao trener uživo.

Ta rana saznanja otvorila su vrata za kasnije eksperimente koji su pokazali da psi očekuju gde će se lopta ponovo pojaviti nakon što nestane iza ekranskog "zida" - ponašanje poznato kao “anticipativni pogled”.

Ovakve sposobnosti zavise i od fiziologije vida: psi imaju višu frekvenciju stapanja treperenja od ljudi, što znači da im moderni televizori sa visokom frekvencijom osvežavanja prikazuju sliku kao tečnu, dok su im stariji TV uređaji izgledali isprekidano i "bljeskavo".

Anksiozni psi i zvukovi sa televizije

Zvuk ima jednaku važnost kao i pokret. Prema jednoj anketi, samo 15% pasa osetljivih na buku reagovalo je na vizuelne sadržaje, ali su se mnogi uplašili zvukova poput eksplozija ili zvižduka.

Montgomerijev tim je pronašao sličan obrazac: nervozni psi okretali bi glavu kada bi čuli sirenu automobila, dok su samouvereni i razigrani psi uglavnom ignorisali takve zvuke.

Ovo se slaže sa kliničkim zapažanjima da nagli i oštri zvuci često pokreću anksioznost kod pasa – bilo da dolaze od vatrometa napolju ili surround sistema unutra.

Televizija može da umiri pse u azilu

U prihvatilištima se televizija koristi kao vid obogaćivanja sredine, ali rezultati su često neujednačeni jer ne reaguju svi psi jednako.

Razumevanje da psi s visokim nivoom uzbuđenja prate brze pokrete može pomoći osoblju da izaberu sadržaje sa sporim kadrovima za plašljive pse i blagim pokretima za one energične - čime se maksimalno koristi potencijal TV-a bez preopterećenja.

Istraživanja vizuelne stimulacije pokazuju da se nivo kortizola (hormona stresa) smanjuje samo kada sadržaj odgovara interesovanju životinje – što znači da univerzalna plejlista najčešće nije efikasna.

Korišćenje novih skala za određivanje ličnosti moglo bi omogućiti da pasivno gledanje ekrana postane jeftin i efikasan vid poboljšanja blagostanja za hiljade pasa u prihvatilištima širom sveta.

TV sadržaji specijalno kreirani za pse daju bolje rezultate

- DOGTV to uspeva jer na poseban način obogaćuje prostor u kojem psi provode vreme - objašnjava veterinar Dejvid Haurt, član upravnog odbora tog kanala.

Specijalizovane mreže poput DOGTV već prilagođavaju boje, frekvenciju kadrova i zvučne efekte psećim preferencijama.

Nova studija donosi i konkretne podatke koje producenti mogu koristiti: prizori sa jasnim siluetama životinja i zvucima sličnim psećem lavežu izazivaju najjače reakcije kod prosečnog psa. Suprotno tome, snimci sa jakim zvucima saobraćaja mogli bi biti korisni samo ako je cilj postepeno navikavanje, a ne opuštanje.

Televizija može pomoći u dresuri pasa

Vlasnici koji žele da spreče lajanje na ekran prvo treba da identifikuju koji stimulansi pokreću reakciju, a zatim da utišaju ili pauziraju slične sadržaje kako bi sprečili jačanje neželjenog ponašanja.

Za energične pse koji skaču na animirane veverice, udaljavanje od ekrana i kontrolisana izloženost mogu ih naučiti da gledaju smireno, bez potpunog ukidanja zabave.

Treneri takođe koriste ekran kao sredinu za vežbanje samokontrole – npr. pauziran video mačke može biti “vežba za sedi i ostani”, dok se nastavak koristi kao nagrada.

S obzirom na to da psi u proseku dnevno gledaju TV oko 14 minuta, dve do tri fokusirane sesije su sasvim dovoljne za rad na problematičnim reakcijama bez preopterećenja psa.

TV navike otkrivaju kako psi razmišljaju

Montgomerijevi nalazi mogu biti korisni i za neuronaučnike koji koriste video snimke u fMRI skenerima kako bi istražili kako psi percipiraju lica, predmete i pokret.

Znanje o tome koji tipovi ličnosti mogu mirno gledati film može olakšati izbor ispitanika i poboljšati kvalitet podataka.

Studija se takođe dotiče šire teme – prepoznavanja objekata na slici, što je jedno od ključnih pitanja u komparativnoj psihologiji. Ako psi razlikuju životinje od automobila na ekranu, a istovremeno anticipiraju pokrete, to bi moglo značiti da imaju fleksibilne mentalne modele koji se lako prebacuju između dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog sveta.

Studija je objavljena u časopisu Scientific Reports.