Najveća briga odnosi se na mogućnost da upotreba AI alata dovede do masovnog „otupljivanja“, odnosno gubitka sposobnosti za kritičko razmišljanje. Prema tom argumentu, ako studenti prerano počnu da se oslanjaju na veštačku inteligenciju, možda neće razviti osnovne veštine rešavanja problema i razmišljanja.

Ali da li je to zaista tačno?

Prema nedavnom istraživanju koje su sproveli Vitomir Kovanović, vanredni profesor i zamenik direktora Centra za promene i složenost u učenju (C3L) na Univerzitetu Južne Australije, i Rebeka Marone, predavačica u oblasti nauke o učenju i razvoja u istom centru, čini se da jeste. Njihovi rezultati pokazuju da korišćenje ChatGPT-ja pri pisanju eseja može dovesti do tzv. kognitivnog duga i verovatnog smanjenja sposobnosti učenja.

Šta je pokazala studija?

Upotreba AI u poređenju s „mozgom bez pomoći“

Tokom četiri meseca, istraživači su pratili rad 54 odrasle osobe koje su pisale tri eseja – koristeći ili ChatGPT, ili pretraživač, ili samo sopstveni mozak (kontrolna grupa). Meren je nivo kognitivne angažovanosti putem moždane aktivnosti i jezičke analize napisanih eseja.

Grupa koja je koristila veštačku inteligenciju pokazala je znatno nižu moždanu angažovanost u odnosu na druge dve grupe. Takođe, teže su se prisećali citata iz svojih eseja i izražavali su manji osećaj „vlasništva“ nad onim što su napisali.

U poslednjem delu eksperimenta, učesnici su zamenili uloge – oni koji su prethodno koristili mozak sada su koristili AI, i obrnuto. Grupa koja je prešla sa AI na samostalni rad ostvarila je slabije rezultate, i njihova kognitivna angažovanost bila je tek nešto veća od nivoa u prvoj sesiji – ali i dalje znatno niža od treće sesije kontrolne grupe.

Autori ističu da to ukazuje na efekat nakupljenog kognitivnog duga – kada su učesnici nakon više sesija s AI pokušali da ponovo koriste mozak, nisu mogli da postignu prethodni nivo angažovanosti.

Ipak, napominju da je u završnoj sesiji učestvovalo samo 18 ispitanika (šest po grupi), te da su nalazi još uvek preliminarni i zahtevaju dodatna istraživanja.

Da li to zaista znači da nas AI čini „glupljima“?

Kovanović i Marone smatraju da se zaključci MIT-ovog istraživanja ne mogu doslovno tumačiti kao dokaz da AI negativno utiče na inteligenciju. Naime, razlika u rezultatima može se objasniti tzv. efektom privikavanja – kako su učesnici iz kontrolne grupe više puta radili isti zadatak, postajali su efikasniji i bolje su razvijali strategije rešavanja.

S druge strane, kada je grupa koja je koristila AI prvi put radila zadatak bez pomoći, nisu imali priliku da uvežbaju taj pristup – što je uticalo na slabiji rezultat.

Za jasniji zaključak, bilo bi potrebno da i ta grupa napiše tri eseja bez AI alata, a ne samo jedan.

Slično tome, grupa koja je prešla iz rada bez AI u rad s AI koristila je alat strateški i efikasno – jer su se već dobro sećali prethodnog materijala i znali su šta im treba, pa su AI koristili za dopunu i istraživanje.

Šta to znači za obrazovanje?

Za razumevanje situacije s AI-jem, korisno je podsetiti se kako su digitroni promenili obrazovanje 1970-ih. Tada su ispiti postali znatno teži – više se nije ocenjivala sama sposobnost računanja, već upotreba digitrona za rešavanje kompleksnijih problema. Time je „podignuta lestvica“, pa su učenici morali da ulažu isti, ako ne i veći trud.

Danas, međutim, obrazovni sistem uglavnom nije prilagodio standarde pojavi AI alata. Profesori i dalje očekuju iste rezultate kao pre pet godina, a učenici iste zadatke sada mogu da reše pomoću veštačke inteligencije – bez dubokog promišljanja. To zaista može dovesti do tzv. metakognitivne lenjosti.

Ali AI ne mora da ima negativan efekat – naprotiv. Ako se pravilno koristi, može omogućiti stvari koje su ranije bile nemoguće. Na primer, učenicima se može zadati da uz pomoć AI naprave detaljan plan časa, koji će zatim biti ocenjen kroz usmenu diskusiju i analizu.

U MIT-ovoj studiji, učesnici su koristili AI da napišu „klasične“ eseje. Prilagodili su se formi zadatka i radili samo onoliko koliko se od njih očekivalo.

Da je zadatak bio dublji ili složeniji, AI bi možda bio sredstvo za veći intelektualni napor – baš kao što digitron ne može rešiti zadatak ako ne znate kako da ga postavite.

Učenje kako se koristi AI

Generacije koje dolaze moraće da znaju kako da razmišljaju kritički i kreativno – ali i da razumeju šta to znači u eri veštačke inteligencije.

Pisanje eseja olovkom na papiru više ne dokazuje sposobnost razmišljanja, baš kao što ručno deljenje više ne dokazuje matematičku pismenost.

Ključ je u razumevanju kada, gde i kako koristiti AI. Znati šta prepustiti mašini da biste rasteretili um – i šta morate rešavati sami jer zahteva pravu analizu i kreativnost – biće presudno za razvoj znanja i dugoročnu uspešnost.