To ne bi bilo ništa neobično, osim što je pečatirana 17. juna 1953. godine u 20 časova.

Poštanski zvaničnici veruju da je razglednica, adresirana na „Rev. F.E. Ball i porodicu“, bila izgubljena u UN više od sedam decenija, a tek nedavno pronađena i poslata, prenosi list The Times (Ottawa).

Do trenutka kada se pojavila, porodica Ball odavno više nije živela na toj adresi. Ali Mark Tompson, upravnik pošte u Ottawi, nije mogao jednostavno da je odbaci, zaslužila je da pronađe put do svog prvobitnog primaoca ili nekog od potomaka.

Odlučan da reši misteriju, Tompson je počeo da se raspituje. Vest se brzo proširila, a lokalni novinari su se zainteresovali za tajanstvenog pošiljaoca koji je razglednicu potpisao jednostavno - „Alan“.

Za Terija Karbona, genealogija je postala strast u penziji i ujedno način da pomaže drugima, kako kaže. Kada je pročitao o razglednici u lokalnim novinama, znao je da je to njegov poziv na akciju. Stupio je u kontakt s novinarom, rekavši da „možda može da pomogne“. U potragu se uključilo i Genealoško društvo okruga LaSal. Volonteri su pretraživali stare novinske isečke i arhive, tragajući za pomenima „Rev. F.E. Ball“ i „Alan“ iz tog perioda. Uz pomoć resursa u javnoj biblioteci Redik, otkrili su ključne tragove vezane za „Alana Balla“.

Potraga je na kraju odvela na zapad. Ispostavilo se da bi „Alan“ mogao biti dr Alan Ball, danas 88-godišnjak u penziji, koji živi više od 2700 kilometara dalje, u Sendpointu, Idaho.

Brza stanica u Njujorku

Sve je počelo 1953. kada je Ball vozom otputovao iz Ottawe do Njujorka, odakle je planirao da uhvati avion za Portoriko, gde je trebalo da provede leto kod svoje tetke Meri. Njegova porodica nije imala mnogo novca, pa je nekoliko godina kosio travu i lopatao sneg kako bi uštedeo za ovo putovanje.

Ball je bio uzbuđen što će „iskusiti drugi jezik“ i nove običaje. Taj period opisuje kao trenutak kada je „postajao odrasla osoba“. Ipak, bio je i pomalo nervozan - to je bio njegov prvi let avionom.

Pošto je imao vremena pre odlaska na aerodrom, svratio je do tada potpuno nove zgrade Sekretarijata UN. Tamo je na razglednicu sa slikom zgrade nalepio markicu od dva centa i poslao roditeljima poruku: „Stigao sam bar do Njujorka.“

I danas, sa 88 godina, Ball se rado seća boravka u Portoriku. Opisuje „džunglu u planinama“ na plantaži kafe svoje tetke i kaže da mu je to putovanje bilo „potpuno novo“ i „obogaćujuće“ iskustvo.

Nije, međutim, znao da razglednica nikada nije stigla njegovim roditeljima, već da je nestala u poštanskom limbu.

„Žao mi je što kasni“

Prošle nedelje Ball je dobio poziv od Toma Kolinsa, novinara The Timesa, koji mu je rekao da je pronađena razglednica koju je možda poslao još 1953. godine.

„Kad sam to prvi put čuo, mislim da sam se samo počeo smejati“, rekao je Ball, dodavši da mu je sve izgledalo bizarno i neočekivano.

Kada je razglednica konačno stigla, poštar u Sendpointu mu ju je uručio uz osmeh i reči: „Žao mi je što kasni.“

Ball se prisetio tog trenutka kroz smeh, i dalje zadivljen što se razglednica koju je napisao kao tinejdžer ponovo pojavila.

Na kraju, kada je razglednica i zvanično „vraćena pošiljaocu“, prešla je najmanje 4000 kilometara kroz zemlju - zahvaljujući upravniku pošte, novinarima i timu genealoga, uspela je da pronađe put nazad do njega i zatvori krug jedne poruke za koju niko nije ni znao da je izgubljena.