Ovaj fenomen, poznat kao Bio-Duck, prvi put je prijavljen 1960. godine. Naučnici su godinama pokušavali da ga objasne, ali potpuno objašnjenje i dalje izmiče. Nova istraživanja sugerišu da ono što proizvodi ove zvuke možda zapravo vodi „razgovor“.

„Otkrili smo da su obično postojali različiti ‘govornici’ na različitim mestima u okeanu, i svi su proizvodili ove zvuke“, izjavio je okeanograf Ros Čapman sa Univerziteta Viktorija u Kanadi. „Najneverovatnije je bilo to što, dok bi jedan govorio, ostali su bili tihi, kao da slušaju. Potom bi prvi prestao da proizvodi zvuk i slušao odgovore drugih.“

Ova saznanja Čapman je predstavio na 187. sastanku Akustičkog društva Amerike.

Neistražene dubine okeana

Okeani su prostrani, duboki i izuzetno teški za istraživanje. Često se kaže da znamo više o Marsu nego o morskom dnu, pa nije iznenađujuće što postoje stvari koje još nismo videli i ponašanja životinja koja ne možemo identifikovati.

Bio-Duck je prvi put zabeležen u vodama Antarktika, a kasnije i uz zapadnu obalu Australije.

Rešenje ove misterije delimično je pronađeno 2014. godine. Uz pomoć uređaja za praćenje, naučnici su povezali zvuke Bio-Ducka sa antarktičkim patuljastim kitovima (Balaenoptera bonaerensis). Ovi kitovi proizvodili su zvuke slične ranijim snimcima Bio-Ducka.

Međutim, misterija nije u potpunosti rešena. Slični zvuci zabeleženi su u drugim okeanima oko Australije i Novog Zelanda, ali nisu povezani sa prisustvom ovih kitova. To znači da je možda u pitanju isti kit, ali nije isključeno da i druge vrste cetaceja proizvode slične pozive.

Zagonetni razgovori

Čapman proučava zvuke južnog okeana još od 1980-ih. Tadašnja istraživanja otkrila su da se Bio-Duck, kao i njegov „višefrekventni rođak“ Bio-Goose, mogu čuti širom Australije i Novog Zelanda. Čapman i njegov tim zaključili su da zvuk mora poticati od neke životinje.

„Zvuk je bio toliko ponavljajući da u početku nismo mogli da poverujemo da je biološkog porekla“, objašnjava Čapman. „Morate razumeti da su istraživanja zvukova u okeanu tada bila u povoju. Kako smo dalje analizirali podatke, svakodnevno smo otkrivali nešto novo o zvuku u okeanu – bilo je to zaista uzbudljivo vreme za nas.“

Čak i ako je zvuk uvek povezan sa antarktičkim patuljastim kitovima, njihovi pozivi ostaju zagonetni. Svrha ovih zvukova još uvek nije poznata, ali Čapman smatra da su analizirani snimci oblik komunikacije – razgovor.

Koja je svrha tog razgovora? To je i dalje nepoznanica.

„To je uvek bilo nerešeno pitanje u mojoj glavi“, kaže Čapman. „Možda su pričali o večeri, možda su roditelji razgovarali s mladuncima, a možda su jednostavno komentarisali onaj čudni brod koji je stalno išao napred-nazad vukući dugu žicu za sobom.“

Možda će buduća istraživanja doneti odgovore.