Tim sa Univerziteta Južne Kalifornije (USC Dornsife), predvođen naučnikom Skotom Kanoskijem, tvrdi da je otkrio jedan važan deo te slagalice. Njihovo najnovije istraživanje, sprovedeno na pacovima, identifikovalo je neurone koji beleže „sećanje na obrok“ – pamteći i šta je pojedeno i kada.

Zašto mozak pamti obroke?

Svaki obrok ostavlja specifičan engram – fizički trag u mozgu koji nosi senzorne i vremenske informacije. Tokom posmatranja pacova, istraživači su primetili da se ćelije u ventralnom hipokampusu aktiviraju između zalogaja, ne tokom žvakanja, što sugeriše da su ti mirni trenuci ključni za formiranje memorije.

„Ovi engrami funkcionišu kao složene biološke baze podataka“, kaže Kanoski. On objašnjava da lokacija, ukus i vremenska oznaka bivaju povezani u tom kratkotrajnom moždanom signalu.

Podaci iz istraživanja na ljudima podržavaju ovu ideju – ako se setite nedavnog ručka to može da doprinese smanjenom unosu užine kasnije popodne i do 30%.

Kako nastaje sećanje na obrok?

Koristeći fluorescentne markere, naučnici su označili aktivne neurone i otkrili gustu grupu u delu hipokampusa poznatom kao CA1. Uništavanje samo te male regije izbrisalo je pacovima sećanje na prethodno mesto gde su jeli – dok su druga prostorna sećanja ostala netaknuta.

Snimanje kalcijuma pokazalo je da ti isti neuroni šalju signale ka lateralnom hipotalamusu – delu mozga koji kontroliše glad. Kada je ta „autoput“ blokirana, pacovi su zaboravljali gde su jeli i brže se vraćali po hranu.

Glavna autorka studije, Lea Dekari-Span, napominje da mozak loše beleži iskustvo obroka kada pažnja luta – što je upozorenje za one koji jedu uz telefon ili TV.

Kako pamćenje utiče na vreme sledećeg obroka?

Sećanje na obrok ne pomaže samo da zapamtimo šta smo jeli – već i kada ćemo sledeći put osetiti glad. U modelima na pacovima, slabljenje ove memorijske mreže skratilo je vremenske razmake između obroka, dok ih je njeno jačanje produžilo.

Ovi rezultati ukazuju da mozak koristi memoriju da bi postavio unutrašnji sat gladi – ne oslanja se isključivo na osećaj sitosti. To objašnjava zašto se ponekad osećamo gladno ubrzo nakon obroka – ako nismo bili mentalno prisutni tokom jela.

Ako mozak ne registruje da se obrok dogodio, signal gladi se može ponovo aktivirati ranije nego što je potrebno – što može voditi ka češćem grickanju. Pamćenje je, dakle, jednako važno kao i metabolizam u regulisanju apetita.

Kada pamćenje obroka zakaže

Ljudi s demencijom često jedu obrok za obrokom, jer se prethodni ne zabeleži. Klinička istraživanja navode prejedanje kao jednu od čestih promena ponašanja u kasnijim fazama bolesti.

Slični problemi mogu se javiti i kod zdravih odraslih osoba tokom posebno stresnog dana. Zanimljivo, čak i maštanje o tome da je obrok bio veći i zadovoljavajući može smanjiti kasniji unos slatkiša – pokazuje koliko mozak beleži više nego što mislimo.

Opasnost od ometene ishrane

Moderni način života, ispunjen ekranima i obavezama, oduzima nam ključne trenutke tišine tokom obroka – kada mozak beleži šta se dogodilo. Laboratorijska istraživanja pokazuju da ljudi koji jedu dok rade više stvari istovremeno, kasnije konzumiraju više kalorija.

Kanoskijev tim veruje da takvi prekidi slabe trag u hipokampusu. Bez čvrste evidencije, hipotalamus telo „čita“ kao neishranjeno – i pokreće apetit.

To može objasniti zašto jedenje za radnim stolom ili ispred televizora često vodi nenamernom gojenju – mozak jednostavno ne beleži obrok kako treba.

Kako pamćenje upravlja glađu

Neurologija već dugo zna da hipotalamus pokreće ponašanja poput gladi – kao gas na papučici. Ali pitanje šta zapravo pritiska tu papučicu sada je jasnije: direktna veza između memorijskog centra i centra za ishranu upravlja signalima za jelo.

Lateralni hipotalamus je poznat po ulozi u motivaciji i nagradi, a sada znamo da hipokampalna grana može objasniti kada se aktivira potreba za hranom.

Šta ovo znači za borbu protiv gojaznosti?

Tradicionalni programi mršavljenja naglašavaju volju i kontrolu porcija. Novo istraživanje sugeriše da bi jačanje memorije obroka moglo biti jednako važno.

Programi svesnog jedenja već savetuju sporije, pažljivije konzumiranje hrane – jer takvi trenuci jačaju engram i mogu smanjiti potrebu za dodatnim užinama kasnije.

Postoje i potencijalni farmaceutski putevi – istraživači su otkrili da serotonin-2A receptori na tim neuronima mogu modulisati efekat pamćenja, što bi jednog dana moglo postati cilj lekova.

Saveti za bolje pamćenje obroka

Jedite za stolom bez telefona, i obratite pažnju na prvi i poslednji zalogaj.

Kratki rituali, poput glasnog opisivanja ukusa, mogu pomoći u stvaranju trajnije memorije.

Zastanite na dvadesetak sekundi nakon gutanja – to je „prozor“ u kojem hipokampus kodira iskustvo.

Jedite na istim mestima kako bi mozak lakše formirao prostorne asocijacije.

Vođenje dnevnika ishrane odmah nakon obroka – pa makar i kao glasovna beleška – može dodatno pomoći u očuvanju memorije i osećaju sitosti.

Šta nas čeka u budućnosti?

Naučnici planiraju da putem funkcionalne magnetne rezonance istraže da li slični neuroni postoje i kod ljudi. Ako se potvrdi, stimulacija mozga mogla bi pomoći osobama koje imaju problema s prejedanjem.

Takođe, nutricionisti žele da ispitaju da li visok unos šećera ili masti „briše“ trag u memoriji brže nego obroci bogati proteinima – što bi moglo objasniti zašto pojedine dijete vode ka čestom grickanju.

Otkriće ima i potencijalne koristi za stariju populaciju. Ako se memorija obroka prirodno slabi s godinama, moguće je da njeno jačanje u ranijem životnom dobu može pomoći u prevenciji kasnijih metaboličkih problema.

Ova studija objavljena je u časopisu Nature Communications.