Osećate li tuđe emocije? Evo šta zapravo kaže nauka o empatiji

Postoji scena u ovom Marvelovom filmu iz 2017. godine u kojoj lik Mantis – vanzemaljka koju tumači Pom Klementieff – dodiruje ruku Pitera Kvila, kog igra Chris Pratt.

„Osećaš ljubav!“, kaže mu ona ozarenog lica.

„Pa… valjda“, odgovara on nervozno. „Osećam neku opštu, nesebičnu ljubav prema svima…“

Dok neki superheroji imaju nadljudsku snagu, a drugi mogu da lete, Mantisina moć je zapravo pojačana verzija empatije – sposobnost da dodirne nekoga i oseti njegove emocije kao sopstvene.

Ipak, prema neuronaučniku Dean Burnett, autoru knjige Emotional Ignorance, to i nije toliko naučna fantastika koliko zvuči. Zapravo, radi se samo o ekstremnoj verziji nečega što svi mi već radimo.

Kako smo evoluirali da osećamo empatiju

„Ljudi – kao i drugi primati – razvili su ogledalne neurone koji se aktiviraju kada vidimo da neko nešto radi, a ne samo kada to radimo mi sami“, objašnjava Burnett.

„Razvili smo sposobnost da posmatramo tuđe postupke – njihove pokrete, fizičke karakteristike i naš mozak ima složen sistem koji te informacije prosleđuje delu zaduženom za planiranje. Na taj način zaključujemo: ‘Ako i ja uradim isto, mogu da naučim tu veštinu.’ To je osnova učenja posmatranjem.“

U jednom trenutku evolucije, dodaje on, ovaj sistem se povezao sa delovima mozga zaduženim za emocije, naročito sa insularnim korteksom.

„Danas, kada neko oseća emociju, mi dobijamo niz signala – boju lica, izraz, držanje tela. Sve to čini emocionalni izraz. Povezivanjem tih signala sa našim emocionalnim sistemom, naš mozak prepoznaje da je neko ljut ili presrećan – i mi to delimično osećamo zajedno s njim.“

Da li zaista postoje „empati“ poput Mantis?

Burnett je skeptičan prema ideji da postoje ljudi sa posebnom, natprirodnom empatijom, koji sebe nazivaju „empatima“.

„Ne znam ni za jednu vrstu ljudi koja ima specijalnu sposobnost u ovom domenu“, kaže on. „Ljudi mogu sebe nazivati empatima, ali to nije naučno priznata kategorija. Uostalom, zvuči pomalo egocentrično. Svi imamo empatiju u određenoj meri – čak i psihopate, koje mogu da prepoznaju tuđe emocije i da ih iskoriste.“

Nije iznenađenje da empatiju najjače osećamo prema ljudima do kojih nam je stalo. Međutim, to može imati i negativne posledice, posebno kada pravimo razliku između „naših“ i „njihovih“ – onih s kojima se identifikujemo i onih s kojima ne.

Postoji i evolutivna prednost u tome što naša empatija ima granice – za razliku od Mantis, koju tuđe emocije mogu potpuno da preplave.

„Kao društvena vrsta, ne bismo mogli da funkcionišemo kada bismo doslovno osećali tuđ bol“, objašnjava Burnett. „Zamislite da neko slomi nogu, a vi osetite isti bol – to bi vas onesposobilo. U situaciji bežanja od predatora, to bi značilo da pad jednog člana ugrožava celu grupu.“

„Empatija mora biti odraz emocije, a ne sama emocija.“

Zaključak

Drugim rečima, svi uglavnom posedujemo empatiju – i Mantisine sposobnosti nisu toliko neverovatne koliko deluju. Srećom, većina nas ipak ne doživljava tuđe emocije toliko intenzivno da nas preplave.