Asteci ili Mešici, kako su sami sebe nazivali, su bili narod koji je govorio navatl jezik i dominirao prostranstvima modernog Meksika od 14. do 16. veka. Njihovi potomci i danas žive na ovim teritorijama, s tim što su oni sada katolici i veruju u kult predaka. Njihov glavni grad bio je Tenočtitlan, koji je danas moderni Meksiko Siti, i bili su poznati po tome da imaju naprednu kulturu i društvo koje je žrtvovalo svoje podanike bogovima. Ovo su još neke zanimljivosti o njima:

1. Verovali su da način smrti određuje zagrebni život

Astečka mitologija otkriva da postoji Miktlan ili 13 nivoa neba na kojima borave bogovi zajedno sa dušama preminulih. Takođe, postojalo je i 9 podzemnih nivoa. U svakom od njih, i u zavisnosti od načina smrti, smeštane su duše preminulih koje su potom na istom mestu provodile 4 godine pre nego što će se reinkarnirati. Verovali su da način smrti određuje zagrobni život.

Oni koji bi umrli normalnom smrću dobijaju kartu za raj na severu. Nakon toga, moraju da prođu kroz devet iskušenja podzemnog sveta. Ovo podrazumeva da preminuli za 4 godine mora da prođe kroz zadatke koji uključuju obezglavljivanje, suočavanje sa ledom, zverima i prelazak preko planina. Stoga ih je njihova porodica sahranjivala sa svim potrebnim stvarima za taj podvig.

Raj na istoku je bio namenjen za one koji su umrli žrtvovanjem ili u borbi. Raj na zapadu je bio mesto na koje su odlazile žene koje su umrle na porođaju, dok su južni delovi raja bili samo za one koji su umrli na neki način koji je povezan sa vodom ili gromom, na primer, udavili su se.

2. Imali su sportiste kojima su se divili

Igra loptom je bila veoma popularna među narodima Latinske Amerike, a igrala se na uskim terenima sa kosim stranama i obručima iznad zemlje. Upravo kroz njih su morale da prođu gumene lopte, koje nisu smeli da dodirnu ni sa jednim drugim delom tela sem sa kukovima, laktovima ili kolenima.

Igra je imala ritualan, ali i zabavan karakter za Asteke, a najveći teren za igru sa loptom arheolozi su do sada otkrili u njihovom glavnom gradu Tenočtitlanu. Međutim, deca su bila podsticana da se bave ovim sportom, a ukoliko bi pokazala sklonost ka istom, mogla bi i profesionalno da se bave sportom i putuju u druge gradove. Kako su se prilikom ovakvih manifestacija događala i klađenja, igrači su zarađivali pare i sticali popularnost.

Španski hroničar Dijego Duran je prilikom posete astečkim gradovima zabeležio kako su ljudi bili u stanju da prodaju sopstvenu decu kako bi imali novca za klađenje. Ali, nakon što je 1528. godine Kortes poslao tim igrača u Španiju da nastupi za Karla V, igra loptom postaje jedan od omiljenih sportova na svetu.


3. Asteci su obožavali čokoladu

Ukoliko mislite da obožavate čokoladu, čekajte da čujete kako su je Asteci doživljavali. Zrna kakaa su za Asteke imala posebnu vrednost u verskom, socijalnom i ekonomskom smislu. Ona su se koristila kao novac, a prema nekim izvorima, za tri zrna kakaa mogao je da se pazari avokado, 200 zrna pasulja, ceo zec i ćurka. S druge strane, kakao je bio i simbol žrtvovanja, jer ih je mahuna podsećala na ljudsku krv.

Međutim, Asteci nikada nisu konzumirali čokoladu onako kako mi to danas činimo, već u formi pića. Španski misionari su beležili da su se ljudi od njega napijali, a arheolozi su otkrili čak i neku vrstu klistira od keramike koji je korišćen za unošenje napitka kroz anus. Takođe, ukus je bio dosta gorči jer kakao nije dodavan šećer.

Na kraju, kakao je bio statusni simbol. Pošto se kakao nije mogao naći na teritorijama koje su Asteci naseljavali, već u majanskim visoravnima, ta mala zrna su bila svojevrstan statusni simbol namenjen eliti i najboljim ratnicima.

4. Napravili su tamnocrvenu boju

Sve dok Španci nisu pokorili Asteke, najtamnija crvena boja kojom su Evropljani mogli da oboje svoje plaštove i haljine bila je tzv. "madder red". Nakon što su videli astečke tkanine, Španci su ih naterali da im otkriju tajnu spravljanja ove boje. Ispostavilo se da je za nijansu bila odgovorna buba koja živi na kaktusu boljikavoj krušci. No, posao nije bio ni malo lak, jer je bilo potrebno 70.000 ovih buba da se dobije 500 g boje.

Španci su iskoristili ovu prednost i odmah počeli da je izvoze, te ona polako postaje njihov glavni proizvod. Prodavana je samo najbogatijim ljudima i korišćena za izradu najkvalitetnijih tkanina.

5. Žrtvovali su decu

Ukoliko bi se javio neki problem, Asteci su verovali da je to znak da se bogovi moraju umiriti, ili su barem tako verovali. Dodatan problem je bio taj što su bogovi bili veoma sujetni i "zahtevali" određen broj ljudi i uslove u kojima su morali da budu žrtvovani. Ukoliko se to nije ispunilo, kazna bi bila loša žetva, loše vreme ili čak možda smak sveta.

Stoga su za žrtve birani najugledniji i najčasniji pojedinci koje su imali da ponude iz svoje zajednice. Ponekad su to bila i deca koja su bila odabrana za tu ulogu, posebno prilikom prinošenja žrtava bogu kiše Tlaloku. Verovalo se da su Tlaloku potrebne suze najmlađih da natopi zemlju iz koje će roditi usevi. Veruje se da su zato birana deca sa karijesom ili nekom povredom, koja će plakati nakon što ih udave.

Prema nekim izvorima, jedno od petoro astečke dece je žrtvovano u ovim ritualima.

6. Svi su išli u školu

Obrazovanje je bilo izuzetno cenjeno među Astecima, i sva deca, uključujući čak i robove, morala su steknu određeno znanje. U ranom uzrastu nije postojala razlika između polova po pitanju obrazovanja; čim bi navršila 5 godina, deca su prolazila kroz obuku u izrecima i pesmicama koju su im roditelji prenosili. Kasnije bi svi redom bili ispitivani.

 
Sa navršenih 15 godina, dečaci su nastavljali svoje formalno obrazovanje. U zavisnosti od svog statusa, pohađali su ili kalmekaka - školu za osobe visokog roda ili one posebno nadarene, ili telpočali za obične dečake. Tamo su izučavali različite predmete, uključujući istoriju, geometriju, gramatiku, umetnost, religiju, poljoprivredu ili zanate, u skladu s njihovim društvenim položajem.

 
Devojčice su, tokom tog perioda, učile veštine koje su im bile potrebne za vođenje domaćinstva, ali su takođe bili uključene u verske rituale, pevanje, ples ili učile neke zanate. Ukoliko bi neka devojčica pokazala sklonost ka isceliteljskim moćima, prolazila bi obuku za babice. Važno je napomenuti da obrazovanje nije prestajalo s godinama, i postojale su opcije da se sa školovanjem nastavi u starijem dobu, što je mnogima pomoglo da unaprede svoj društveni položaj.