Ideja o prazničnoj podeli poklona, zasniva se na nekoliko tradicija, među kojima se smatra da su za pojam Deda Mraza kakvog danas poznajemo najzaslužnija prethrišćanska verovanja germanskih i slovenskih naroda koja su, njihovim pokrštavanjem, kombinovana sa likom hrišćanskog Svetog Nikole.

Sveti Nikola je poznat kao veliki filantrop, koji je bezuslovno pomagao siromašnima i slabijima. On novac nije davao ljudima u ruke, već im je stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu. Posebno je bio naklonjen deci, zbog čega se danas smatra i zaštitnikom dece, a iz njegovog života najpoznatija je ostala priča o tri devojčice koje je Sveti Nikola spasio od prostituisanja tako što im je ubacivao kroz prozor vreću sa zlatnicima. Ovo su prvi nagoveštaji darivanja i veze sa Deda Mrazom.

U germanskoj tradiciji je vekovima postojao običaj da roditelji deci na dan Svetog Nikole ostavljaju slatkiše govoreći im da im je to poklon od ovog svetitelja. Ovaj običaj preneo se postepeno i na Božić, u vreme kada se kitila jela, pa su slatkiši, spontano, svoje mesto vremeno našli ispod ukrašenog drveta.

U 16. veku, reformacija Martina Lutera nije samo napravila promene u hrišćanskoj religiji, već je i uticala na izgled omiljenog dekice. Naime, pošto protestanti ne slave svece, bila im je potrebna nova božićna tradicija, a lik Svetlog Nikole postepeno je zamijenio "Father Christmas", Otac Božića ili Božić Bata, koji je tokom sedamnaestog veka postao deo britanskog folklora.

Velike emigracije Evropljana u Ameriku uslovile su da se ova tradicija prenese i na američki kontinent. Tako je prekookenaski "Novi svet" postao bogatiji za jednu tradiciju. Sant Niklaus, Saint Niklaus, Sinterklass i ostale varijacije imena Svetog Nikole vremenom su sjedinjene i stvoren je Santa Klaus čije ime je američka štampa prvi put upotrebila 1773. godine.