Domaću i svetsku publiku osvojio je filmom "Potpuni stranci"/"Perfetti sconosciuti", koji je pobrao pozitivne kritike ne samo rodnoj u Italiji, već i širom sveta. U novom ostvarenju "Pravo mesto"/"The Place" reditelj fokus istraživanja i rada zadržava u sociološkim okvirima, ali ovoga puta ide i korak dalje - Đenoveze zadire duboko u dušu čoveka i ide do same suštine ljudskog bića, preispitujući jedno od večitih filozofskih i antropoloških pitanja - da li je čovek u svojoj suštini dobar ili loš, te dokle je spreman da ide u svojim delima zarad ostvarenja lične koristi.

Vaš novi film postavlja pitanje - Koliko daleko ste spremni da odete kako biste ostvarili svoj cilj? U kojoj meri ovaj film pokreće moralne dileme i da li je vaša inicijalna ideja bila da na taj način iskomunicira sa publikom?

Da, ovo je film koji podstiče moralnu dilemu, ali u svojoj suštini ne može se okarakterisati kao moralističan. Zainteresovao sam se za to pitanje, odnosno postavljanje sebe u situaciju ličnog preispitivanja i introspekcije, jer smo u današnjem vremenu postali osobe koje lako osuđuju druge. Internet, mediji i društvene mreže omogućile su nam da sve bude dostupnije, samim tim, da bude otvorenije za bilo kakvu vrstu suda. Svakodnevno nečemu ili nekome sudimo. Skloni smo da tražimo "osuđenika". Zbog toga, mislio sam da bi bilo interesantno raditi film koji vas poziva da sudite sebi, pre nego sudite drugome. To je aspekt koji sam želeo da osvestim kroz film.

Desetoro ljudi sklopiće obavezujući ugovor sa čovekom o čijem se pravom identitetu može nagađati, a koji svojim zahtevima zamiče u tamnu stranu njihovih ličnosti. Zvuči pomalo faustovski. Koliko se ova tematika odnosi na sveukupni svet danas? 

 U scenariju postoji replika koju izgovara jedna žena, a u kojoj kaže da u svima nama ima nečeg užasnog i da se onaj koji nije u situaciji da se suoči sa tim delom svoje ličnosti, može smatrati srećnikom. Ja se sa tim slažem. Možda nas životne okolnosti neće naterati da probudimo tu stranu ličnosti, ali ona postoji u svima nama.

U tom smislu, da li smo svi potencijalni klijenti?

Da. Svi smo potencijalni klijenti i kod svakog od nas se može ispoljiti loša strana. Možda smo dobre osobe, ali to ne znači da smo u potpunosti dobri. Dobri smo, dok se ne nađemo u situaciji koja u nama može inicirati lošu stranu. Ukoliko do toga dođe, koliko bi se naša moralna merila zapravo promenila?

Film je sniman u formi dijaloga, bez promene mesta radnje. Sa stanovišta reditelja, koliko je ova odluka bila izazovna za rad? Da li ste imali strah od toga da može biti monotono, ili ste od samog početka mislili da se na ovaj način publika može najbolje "uvući" u celu priču i možda identifikovati?

Odlučio sam da snimam na samo jednom mestu, za jednim stolom koji se nalazi u poslednjem delu restorana. Takođe, snimano je iz kratkih rezova i nekoliko uglova, pri čemu je fokus uvek na licu sagovornika. A ideja za takav ugao posmatranja mi je došla od Šekspira, koji je u jednom od svojih dela sugerisao da nema ničeg interesantnijeg nego na čovekovom licu videti borbu Boga i Đavola. U ovom filmu, na licu svakog od aktera može se videti upravo takva borba. Iz tog razloga, fokus sam uvek stavljao na lica glumaca. Ovakav način snimanja,svakako da omogućava stvaranje osećaja bliskosti, samim tim i identifikacije kod publike. Jasno je da se neko sa nekim likom poistovećuje više, sa nekim manje, ali ovakav način interpretacije, mislim da predstavlja ljude u svojoj suštini.

Pored režije, radili ste i kao koscenarista na filmu, koji je zapravo adaptacija američke televizijske serije "The Booth at the End"? U odnosu na seriju, koje ste novine uneli u scenario?

Veliki izazov je bilo vreme. Serija ima dve sezone, svaka epizoda je duga 20-ak minuta. To je web format. Stavili smo različite delove serija u jedan film. U pitanju je drugačiji dramaturški pristup, što je dosta teško. Došlo je i do promene u likovima, jer sam uveo neke nove. Na primer, slepi čovek ne postoji u originalnoj seriji, neki od likova su u izvesnoj meri promenjeni i svaka priča ima svoj kraj. Serija se ne završava, a ja sam želeo da zaokružim i svakom od likova dam određeni kraj. Upoznao sam producenta i reditelja serije, sa kojima smo razgovarali i razmotrili šta možemo zadržati, šta oni žele da zadržim, a šta mogu da izmenim, tako da je rad na scenariju bio veoma interesantan proces. Danas je uobičajeno da se nakon uspeha filma, stvara serija, a mi smo išli obrnutim procesom. Ovo je bila odlična vežba za mene. Film je snimljen za dvanaest dana sa malim budžetom, tako da je i u produkcijskom smislu ovo bila dobra vežba.

Koji su najveći izazovi savremene kinematografije?

Najvažnije je pronaći ideju, tačku posmatranja. Od braće Limijer, mislim da je gotovo svaka priča već ispričana. U tom smislu, današnji izazov nije naći u potpunosti novu ideju (priču), već nov način njenog tretiranja i prikazivanja. Na primer, "Potpuni stranci" jesu film koji govori o lažima, prijateljstvu, o tome koliko se međusobno poznajemo. To nije nešto novo. Nov je aspekt posmatranja ove teme i prikazivanja na koji način savremeni čovek čuva intimu, odnosni se prema drugima i koliko je otvoren prema onima koje naziva prijateljima. "Pravo mesto" je film o moralu. Ovo svakako nije prvi film o toj tematici, ali je izazovno bilo pronaći način na koji će tema biti predstavljena. Danas je daleko teže zainteresovati publiku nego što je to bilo pre, na primer, dvadeset godina. Vi bi trebalo da zaintrigirate publiku u toj meri da ona poželi da izađe iz kuće i ode u bioskopsku salu. A kod kuće imate sve što vam je potrebno putem televizije, Netflix-a...Vaš film mora biti razlog da on kupi kartu i poseti bioskop. Održavanje biskopskih sala "živima" je veliki izazov današnje kinematografije.