Nije problem u tome što želite više: Naučite da budete zahvalni i ambiciozni istovremeno

Na papiru, takav život izgleda gotovo savršeno. A ipak, postoji želja za nečim većim.

Za napretkom u karijeri. Za odnosom koji će delovati kao ono pravo. Za novim ciljem kada je u pitanju fizička forma. Za novim mestom koje treba posetiti, novim iskustvom koje treba doživeti, novom stepenicom koju treba osvojiti.

Uvek postoji nešto što deluje pomalo nedostižno, a pogled je gotovo neprestano usmeren upravo ka tome.

Zbog toga se lako može javiti pitanje: da li je osoba jednostavno nesposobna da bude zadovoljna? Kako neko može da bude toliko srećan i zahvalan zbog onoga što ima, a da mu se ipak čini da nešto nedostaje?

Odgovor je možda jednostavniji nego što se čini.

Želja za nečim većim ne znači nužno da osoba ne ceni ono što već ima. Možda je jednostavno ambiciozna. A postoji velika razlika između nezadovoljstva sopstvenim životom i uzbuđenja zbog svega što bi taj život još mogao da postane.

Ambicija i zahvalnost nisu suprotnosti. One mogu da postoje istovremeno.

Razlika između ambicije i zahvalnosti

Zahvalnost i ambicija često se posmatraju kao dve suprotstavljene osobine. Međutim, one zapravo imaju potpuno različite uloge.

„Zahvalnost je sposobnost da cenimo ono što postoji danas, dok je ambicija nada usmerena ka budućnosti“, objašnjava klinička psihološkinja Rejčel Renđifo.

Jedna omogućava čoveku da ceni ono što je već izgradio, dok mu druga daje slobodu da zamisli šta bi još mogao da izgradi. Zbog toga, kako psihološkinja ističe, zahvalnost i ambicija mogu – i često bi trebalo – da postoje zajedno.

Moguće je voleti svoj život i istovremeno želeti da se pojedini njegovi delovi promene.

Moguće je biti zahvalan zbog karijere, a ipak želeti napredovanje. Moguće je uživati u nezavisnosti i istovremeno želeti partnera. Nijedna od tih želja ne poništava zahvalnost.

Kada osoba nije sigurna šta je zapravo pokreće, korisno je da sebi postavi jednostavno pitanje: Zašto ovo želi?

Kamila Grinberg, osnivačica SOULSPACE-a i kouč za lični razvoj, objašnjava da odgovor može mnogo toga da otkrije.

Ako se iza ambicije kriju potreba za spoljnim priznanjem, tuđe odobravanje ili nada da će određeno dostignuće konačno učiniti osobu dovoljno vrednom, ambicija možda proizlazi iz „straha ili nesigurnosti“.

Međutim, ako želja dolazi iz iskrene radoznalosti, radosti, osećaja svrhe ili potrebe da osoba izrazi još više onoga što jeste, ambicija može da bude izvor ispunjenja.

Upravo tu se nalazi važna razlika.

Nije problem u tome što neko želi više. Problem nastaje kada poveruje da će ga sledeći uspeh konačno učiniti dovoljno dobrim, vrednim ili srećnim.

Zašto ne treba bežati od ambicije?

Želja za nečim većim može da bude praćena posebnom vrstom krivice, naročito kod žena.

Ženama se često govori da treba da budu ambiciozne, samostalne i uspešne, ali se istovremeno od njih očekuje da budu prilagodljive, prijatne i stalno dostupne drugima.

Grinberg navodi da se mnoge njene klijentkinje bore sa identitetom „dobre devojke“ kojem su učene od najranijeg detinjstva. Zbog toga se mogu osećati sebično svaki put kada sopstvene potrebe stave ispred tuđih.

Renđifo takođe ističe da žene često dobijaju „kontradiktorne poruke“ kada je ambicija u pitanju.

S jedne strane, od njih se očekuje da budu uspešne i ostvarene, dok se s druge strane usvajaju poruke da je želja za nečim većim sebična, pohlepna ili čak kažnjiva.

Nije zato čudno što ambicija ponekad dolazi zajedno sa osećajem krivice.

Ali krivica nije uvek dokaz da je osoba uradila nešto pogrešno.

Ona se može pojaviti kada neko prekrši očekivanje koje je duboko usvojio, a ne nužno sopstvenu vrednost ili uverenje. Drugim rečima, to što se osoba oseća krivom zato što nešto želi ne znači automatski da to ne bi trebalo da želi.

Zdrava ambicija, objašnjava Renđifo, podrazumeva „postajanje potpunijom verzijom sebe“ kroz rast, svrhu i život u skladu sa sopstvenim vrednostima.

„Želja za nečim većim ne znači automatski da je osoba nezahvalna... znači da je čovek“, dodaje Grinberg.

To je važna razlika.

Nema potrebe smanjivati sopstvene ciljeve kako bi se dokazalo da se ceni život koji već postoji. Mnogo je važnije proveriti da li su ciljevi kojima osoba teži zaista njeni – ili su nastali iz potrebe da zadovolji očekivanja drugih.

Kako izbeći stalno nezadovoljstvo?

Naravno, postoji razlika između zdrave ambicije i neprekidnog pomeranja cilja.

Najlakši način da se utvrdi razlika jeste da osoba obrati pažnju na to kako se oseća kada konačno stigne do cilja.

„Znamo da i dalje zanemarujemo sebe kada ostvarujemo ciljeve, a i dalje smo nezadovoljni“, kaže Grinberg.

Ako svaki ostvareni cilj odmah postane razlog za jurenje sledećeg, možda je vreme zapitati se da li je u pitanju želja za ličnim razvojem ili pokušaj da se popuni neka unutrašnja praznina.

Renđifo nezdravu ambiciju upoređuje sa „sipanjem vode u kofu koja ima rupu na dnu“.

Ako nijedan uspeh nikada nije dovoljan, problem možda zapravo nije u cilju.

Važno je naučiti da osoba može nešto snažno da želi, a da istovremeno ne veruje da joj je to neophodno kako bi bila srećna.

Može da želi sledeći korak u karijeri, a da istovremeno uživa u poslu koji trenutno ima.

Može da se nada da će upoznati partnera, a da zbog toga ne smatra da je njen život bez partnera nepotpun.

Može da postavi novi cilj kada je reč o fizičkoj formi, a da zbog toga ne umanji ono što je već postigla.

Grinberg ovaj način života opisuje kao „suverenost“ – dovoljno snažnu povezanost sa sopstvenim vrednostima da ciljevi koje osoba postavlja ne služe tome da drugima dokazuje koliko vredi.

Možda se upravo tu krije prava ravnoteža.

Zahvalnost čoveka drži čvrsto na zemlji i podseća ga na život koji je već izgradio. Ambicija mu, sa druge strane, daje dozvolu da nastavi da traga za onim što dolazi.

Moguće je voleti svoj život upravo takav kakav jeste i istovremeno želeti da se on promeni.

Želja za nečim većim ne znači da je osoba nezahvalna. Ona samo znači da njen razvoj još nije završen – i zbog toga ne mora da se izvinjava.