Nataša Ninković: Ljudi su željni običnih, malih priča

Do sada ste ostvarili veliki broj zapaženih dramskih uloga. Zbog čega ste prihvatili ulogu u filmu i koja pitanja je rad na filmu u vama pokrenuo?

Ne događa se često da neko piše za vas, pa sam bila počastvovana kada su mi jednom prilikom Maja Todorović i Ana Maria Rossi rekle da pišu uloge za mene i Sergeja. Kada su me zvali i rekli da su se stekli uslovi za snimanje filma, pročitala sam scenario i moram priznati da se nisam odmah identifikovala sa likom.  Nije mi bilo jasno zbog čega ta žena do te mere ne priznaje stvari, zašto ih kompenzuje. Onda sam je polako osvajala i sukcesivno počela da je volim. Ono što je meni bilo bitno, jeste da sam pred početak snimanja znala ko je ta žena i jedva sam čekala da krenemo da radimo. Za mene kao glumicu i razumevanje ovog lika ključna scena bila je ona kod psihijatra, jer sam tu shvatila kako ona zapravo funkcioniše.

Kako biste vi opisali lik Vide?

Ona je jedna usamljena, emotivna, nezadovoljna žena, koja je u trenutku kada je mi zatičemo neispunjena, a to nije oduvek bilo tako. Ona je neispunjena u emotivnom smislu, jer nema partnera, niti decu koju priželjukuje, niti su tu prijatelji. Jedino što ima je pas. Samim tim, ona je žena sa psom, izmeštena iz svoje sredine. Njen lik može meni biti inspirativan, ali nije neko u čijoj koži bi poželeo da se nađeš.

(Foto: Tramount PR-Plakat filma "Ajvar")

Ovo je lična priča koja svojim razvojem otvara univerzalna pitanja ljubavi, zajednice kao takve. Živimo u dobu konzumerizma koje upravlja značajnim segmentima našeg života. Koliko su se instant zadovoljstva prebacila i na međuljudske odnose?

Danas je apsolutno privilegija kada imaš vremena, snage i želje da se baviš sobom. To je nešto što je dozvoljeno u mojoj profesiji i zbog toga najviše volim posao koji radim. Gde sveopšti konzumerizam vodi, to je posebna tema, ali mislim da ovom konzumerizmu i instant zadovoljstvima mora da dođe kraj, jer kako sama reč "instant" ukazuje, to ne zadovoljava suštinski, samo zahteva više, a duša sve praznija. Duhovnost je put. Moraćemo se vratiti na to.

Film je do sada prikazan na značajnijim domaćim i svetskim festivalima. Koliko ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama kako stručne, tako i većinske publike?

Prvi put sam film pogledala u Herceg Novom, gde sam i bila nagrađena za tu ulogu. Bilo mi je jako drago kada sam videla reakcije publike, jer sam prethodno čula da su i reakcije na Paliću bile pozitivne. Ljudi reaguju organski, jer ovo je film u kome nema specijalnih događaja, naprotiv, postoji odsustvo događaja. To je intimni kamerni film, i nisam bila u početku sigurna na koji način će ljudi na njega reagovati. U nekom organskom smislu, film reaguje na ljude, ostaje u njima i nakon projekcije, imaju potrebu da o tome pričaju, da se zapitaju sami. Dosta ljudi mi je nakon projekcija prišlo i reklo da ih je film naterao da se zamisle i preispitaju svoj privatni život u smislu njihove emotivne veze, vlastitih želja...

Nakon uspešnog festivalskog, film će započeti i svoj bioskopski život. Nemamo priliku da često vidimo ovakvu melodramu. Koliko je značajno što je jedan oakav film sada dostupan većinskoj publici?

Sigurna sam da neće promeniti pravac naše kinematografije, nije u tom smislu, ali mislim da je lepo što se jedan ovakav film desio. Mislim da su ljudi željni običnih, malih priča. 

Kako biste sada, nakon vremenske pauze, opisali rad sa rediteljkom i koscenaristkinjom Anom Mariom Rossi?

Ana je vrlo temeljna i svoja, ne pravi kompromise i ispričala je ono što je želela na njen način i to je za svaku pohvalu.