Naučnici su još pre godina došli do interesantnih zaključaka koji su pokazali da žene dnevno izgovore čak 20.000 reči, za razliku od muškaraca koji izgovore oko 7.000 reči.

Istraživanja su pokazala da je za ovo zaslužna veća doza proteina u mozgu kod žena koji se naziva “Foxp2”.

Istraživači su izvestili da četvorogodišnje devojčice imaju 30% više ovog proteina za koji se smatralo da je važan za usvajanje jezika i govora u određenom delu mozga, neki delovi popularnih medija su brzo protumačili ovo kao dokaz da žene ne mogu da prestanu da pričaju. U stvari, studija nam ne govori ništa o ženama, ili muškarcima. Glavni učesnici su bili štenci pacova, ali je testirano i deset dečaka i devojčica. Čak i sami autori upozoravaju da se ne čita previše u studiji, rekavši da je pitanje za buduća istraživanja da li ljudske razlike u količinama ovog proteina mogu objasniti razlike u jezičkim veštinama.

Naučnici sa univerziteta u Merilendu otkrili su da žene imaju veću dozu “Foxp2” proteina u mozgu, poznatog i kao “jezički protein”. Zbog toga nauče da govore mnogo ranije od muškaraca i dnevno “potroše” čak 13.000 reči više od njih.

Ipak, postoje i druga istraživanje koja ovo mogu da ospore. 

Kombinujući rezultate 73 studije o deci, američki istraživači su otkrili da devojčice govore više reči od dečaka, ali samo u zanemarljivom iznosu. Čak je i ova mala razlika bila očigledna samo kada su razgovarali sa roditeljem, a nije se videla kada su ćaskali sa svojim prijateljima. Možda je najvažnije da se to videlo samo do dve i po godine, što znači da bi jednostavno moglo da odražava različite brzine kojima dečaci i devojčice razvijaju jezičke veštine.

Dakle, nema velike razlike među decom, ali šta je sa odraslima? Kada je Kembel Liper sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Kruzu, psiholog koji je otkrio veoma malu razliku kod male dece, sproveo meta-analizu na tu temu, muškarci su bili ti koji su najviše pričali. Ali još jednom je razlika bila mala. Takođe je bilo zapanjujuće da su studije zasnovane u laboratorijskim uslovima u kojima su parovi ili grupe dobijali specifične teme za diskusiju otkrile veće razlike od onih koje su sprovedene u realnijim okruženjima. Ovo sugeriše da je muškarcima možda bilo ugodnije u neobičnom, novom laboratorijskim okruženju.

Leaperovi nalazi podržali su pregled 56 studija koje su sprovele istraživač lingvistike Debora Džejms i socijalni psiholog Dženis Drakič objavljene u knjizi o muškim i ženskim stilovima razgovora iz 1993. Samo dve studije su otkrile da žene pričaju više od muškaraca, dok je 34 otkrilo da muškarci pričaju više od žena, barem u nekim okolnostima, iako su nedoslednosti u načinu na koji su studije rađene otežale upoređivanje.

Razgovore iz stvarnog života tradicionalno je bilo najteže proučavati zbog potrebe da se učesnici navedu da snime sve svoje razgovore. Ali tada je psiholog Džejms Penbejker sa Univerziteta Teksas u Ostinu razvio uređaj koji snima 30-sekundne isečke zvuka svakih 12,5 minuta. U istraživanju objavljenom u časopisu Science 2007. godine, Pennebaker je otkrio da su žene koje su testirali u SAD i Meksiku tokom svojih 17 sati budnosti izgovorile u proseku 16.215 reči, dok su muškarci govorili 15.669. Što nas u ovom slučaju dovodi do zanemarljive razlike, preneo je BBC.