Kako mozak razlikuje slike u glavi od stvarnih prizora?

Novo istraživanje sprovedeno na 28 odraslih pokazalo je da fokusiranje na „mapu iz sećanja“ aktivira frontalne delove mozga zadužene za kontrolu, umesto uobičajenih vizuelnih regiona. Istraživanje je sprovela grupa naučnika sa École normale supérieure, dela Univerziteta PSL u Francuskoj, a cilj je bio da se ispita da li se usmeravanje pažnje unutar uma odvija isto kao i kada pažnju usmeravamo na predmete koje zaista vidimo.

Kako funkcioniše mentalna pažnja?

Tim koji je predvodio Antoni Klemã (Anthony Clément) uporedio je pažnju tokom zadatka sa „mapom iz pamćenja“ sa pažnjom tokom klasičnog vizuelnog zadatka.

„Naši nalazi pokazuju da, kada istražujemo mentalnu sliku u svom ‘unutrašnjem oku’, ne koristimo iste mehanizme kao kada posmatramo svet oko sebe“, objašnjava Klemã. „Ova razlika može pomoći da bolje razumemo unutrašnja iskustva poput mentalnih slika, sećanja, misli, pa čak i svesti.“

Naučnici često opisuju prostornu pažnju kao „reflektor“ koji pojačava obradu informacija na određenom mestu u prostoru.

Dugo se smatralo da mentalne slike i percepcija koriste iste moždane mehanizme. Pregled brojnih studija, ipak je pokazao da se oblasti koje se aktiviraju pri zamišljanju i pri gledanju preklapaju u vizuelnim, parijetalnim i frontalnim regijama mozga.

Kako je izgledao eksperiment?

Učesnici su prvo prizvali iz dugoročne memorije mapu Francuske. Potom su se na ekranu pojavila dva imena gradova, a zadatak je bio da odaberu koji je bliži Parizu – prema mapi koju su imali u glavi.

Pre nego što su se imena gradova pojavila, ispitanici su dobijali znak da pažnju usmere ulevo ili udesno na mentalnoj mapi. Isti metod korišćen je i u posebnom zadatku sa realnim prikazom na ekranu.

Tokom oba zadatka snimala se elektroencefalografija (EEG), kako bi se uporedilo vreme i mesto promena u moždanim ritmovima.

Usmeravanje pažnje ubrzalo je reakcije u oba zadatka, ali dobitak u vremenu nije bio isti kod iste osobe u oba slučaja — što ukazuje da su u pitanju različiti sistemi, a ne zajednički resurs.

Šta otkrivaju mentalne slike?

Ključni signal bio je alfa-ritam (8–12 herca), moždani talas koji se povezuje s pažnjom. U zadatku na ekranu, promene alfa-aktivnosti bile su najizraženije u zadnjim, vizuelnim regijama mozga - tipičan obrazac kada se pažnja usmerava ulevo ili udesno.

U zadatku sa mentalnom mapom, promene alfa-ritma pomerile su se ka prednjim, frontalnim delovima mozga koji pomažu u postavljanju ciljeva i kontroli ponašanja. To pokazuje da mozak koristi „odozgo nadole“ put kada pažnju usmerava ka unutra.

Poznato je da alfa-talasi smanjuju ometanje spoljašnjih informacija tokom vizuelnih zadataka, a novija istraživanja ukazuju da jača alfa-aktivnost tokom zadataka radne memorije pomaže da se pažnja zaštiti od distrakcija.

Zašto je važno razumeti unutrašnju pažnju?

Mnoge obrazovne metode oslanjaju se na mape, grafikone i dijagrame. Rezultati pokazuju da usmeravanje pažnje unutar mentalne slike aktivira sisteme za kontrolu, a ne rane vizuelne regione koji se koriste za vid.

Istraživanje se fokusiralo na slike koje potiču iz semantičkog pamćenja — opšteg znanja koje nije vezano za određeni događaj — što se razlikuje od kratkoročne memorije u kojoj se čuvaju novije informacije.

Razlikovanje unutrašnje i spoljašnje pažnje moglo bi pomoći u preciznijem testiranju poremećaja pažnje, ali i u obuci za zadatke koji zahtevaju postojan unutrašnji fokus.

Ovi uvidi takođe su važni za istraživanja o neželjenim, nametljivim mentalnim slikama. Ako unutrašnja pažnja pre svega koristi frontalne mehanizme kontrole, terapije bi mogle biti usmerene ka jačanju tog sistema tokom oporavka.

Šta sledi?

Buduća istraživanja mogla bi da ispitaju da li vežbanje sa mentalnim mapama menja način na koji mozak usmerava pažnju. Trening bi mogao da ojača puteve koji održavaju stabilnu unutrašnju koncentraciju.

Dalji korak biće i snimanja višeg razlučivanja koja mogu precizno pratiti kako se signali kreću od frontalnih ka vizuelnim oblastima. Kombinovanje EEG-a sa snimanjem moždane aktivnosti dalo bi jasniju sliku i o vremenu i o lokaciji tih procesa.

Iako je uzorak od 28 odraslih tipičan za ovu vrstu laboratorijskih eksperimenata, ponovljena istraživanja na većem i raznovrsnijem uzorku pokazaće koliko su rezultati stabilni.

Glavna poruka je jednostavna: mozak ne tretira gledanje i zamišljanje kao isti zadatak, čak i kada su zahtevi slični.

Studija je objavljena u časopisu Journal of Neuroscience.