Danas je moguće dešifrovati naš individualni genetski kod, niz od 3,2 milijarde "slova" DNK jedinstvenih za svakog od nas, koji predstavlja nacrt za naš moyak i telo. Ovaj niz pokazuje u kojoj meri naše ponašanje ima biološku predispoziciju, što znači da možemo biti skloni razvoju određenih osobina ili karakteristika.

Istraživanja su pokazala da geni ne određuju samo visinu, boju očiju ili težinu, već i našu podložnost mentalnim poremećajima, dugovečnost, inteligenciju i impulsivnost.

Ove osobine su, u različitoj meri, zapisane u našim genima – ponekad kroz interakciju hiljada gena.

Većina tih gena utiče na to kako se moždane strukture oblikuju u materici i kako funkcionišu. Danas možemo posmatrati razvoj mozga bebe čak 20 nedelja pre rođenja.

Promene u moždanim strukturama povezane su s genima koji predisponiraju za poremećaje iz spektra autizma i poremećaj pažnje s hiperaktivnošću (ADHD).

One takođe predisponiraju za stanja koja se možda neće manifestovati decenijama, poput bipolarnog poremećaja, teške depresije i šizofrenije.

Sve češće se suočavamo s mogućnošću da predispozicije za složenija ponašanja takođe mogu biti unapred "uvezane" u naše mozgove.

To uključuje religiju koju biramo, način na koji formiramo političke ideologije, pa čak i kako biramo prijatelje.

Priroda i okruženje su isprepleteni

Postoje i drugi načini na koje se naši životni događaji mogu preneti kroz generacije, osim što su zapisani u DNK.

"Epigenetika" je relativno nova oblast nauke koja pokazuje koliko priroda i okruženje mogu biti povezani.

Ne bavi se promenama gena samih po sebi, već "oznakama" koje se dodaju genima tokom životnog iskustva, menjajući način na koji se geni izražavaju.

Jedna studija iz 2014. godine istraživala je epigenetske promene kod miševa. Miševi vole miris trešanja, pa kad ga osete, aktivira se zona zadovoljstva u njihovom mozgu, motivišući ih da pronađu poslasticu. Istraživači su uparili ovaj miris s blagim elektrošokom, a miševi su brzo naučili da se ukoče u iščekivanju.

Studija je pokazala da se ovo novo sećanje prenosilo kroz generacije. Unuci miševa plašili su se trešanja, iako nikada nisu doživeli elektrošok.

DNK u spermi njihovog dede promenila je oblik, ostavljajući trag iskustva u genima.

Istraživanja ove vrste su još uvek u toku, pa se postavljaju pitanja o tome kako se ovi mehanizmi mogu primeniti na ljude. Međutim, preliminarni rezultati pokazuju da epigenetske promene mogu uticati na potomke ljudi koji su preživeli ekstremne traume.

Jedna studija je pokazala da su sinovi američkih zarobljenika iz Građanskog rata imali za 11% višu stopu smrtnosti do sredine četrdesetih.

Druga manja studija pokazala je da su preživeli Holokausta i njihova deca imali epigenetske promene na genu povezanim s nivoima kortizola, hormona stresa.

Rezultati ukazuju na to da potomci imaju viši ukupni nivo kortizola, što ih čini podložnijim anksioznim poremećajima.

Imamo li prostor za slobodnu volju?

Naravno, nije jednostavno reći da su naši životi unapred određeni mozgom s kojim smo rođeni, DNK nasleđenom od roditelja ili sećanjima prenetim od baka i deda.

Srećom, postoji prostor za promene. Učenjem formiramo nove veze između nervnih ćelija. Kada se nova veština vežba ili ponavlja, te veze jačaju i znanje se pretvara u trajnu uspomenu.

Ako se sećanje često priziva, ono postaje podrazumevani put za električne signale u mozgu, što znači da naučeno ponašanje postaje navika.

Vožnja bicikla, na primer, veština je koju ne znamo pri rođenju, ali je kroz pokušaje, greške i nekoliko padova, možemo savladati.

Slični principi formiraju osnovu percepcije i navigacije. Krećemo se kroz okruženje, stvaramo i jačamo neuronske veze dok zamišljamo prostor oko sebe.

Međutim, postoji problem: ponekad nas prošla iskustva zaslepljuju za buduće istine.

Naš identitet i očekivanja baziraju se na prethodnim iskustvima, pa promena ovih okvira može zahtevati previše kognitivne energije.

Elegantna mašinerija

Facinantna je sposobnost posmatrati sebe kao deo elegantne mašinerije. Ulazni podaci iz sveta obrađuju se u našim jedinstvenim mozgovima i proizvode našu jedinstvenu reakciju – ponašanje.

Ipak, mnogima od nas ideja o biološkom determinizmu, gde je ljudsko ponašanje u potpunosti urođeno, stvara nelagodu.

Možda je umesto toga korisnije priznati uticaj biologije na našu individualnost i iskoristiti zajedničku snagu kako bismo oblikovali svet u bolje mesto, piše Hannah Critchlow, prenosi Science Alert.