U eksperimentu koji je trajao nekoliko dana, međunarodni tim istraživača tražio je od 37 učesnika da povežu nasumične reči s negativnim slikama, pre nego što su pokušali da "reprogramiraju" polovinu tih veza ili "interferišu" s lošim sećanjima. .

„Otkrili smo da je ovaj postupak oslabio prisećanje na neprijatna sećanja i povećao nenamerno usmeravanje ka pozitivnim sećanjima“, pišu istraživači u svom objavljenom radu.

Za istraživanje, tim je koristio priznate baze podataka slika koje su klasifikovane kao negativne ili pozitivne – na primer, ljudske povrede ili opasni predatori u poređenju sa mirnim pejzažima i nasmejanom decom.

Prve večeri, korišćene su vežbe za obuku pamćenja, kako bi se volonterima povezale negativne slike sa izmišljenim rečima, napravljenim za potrebe studije. Sledećeg dana, nakon što su se ta sećanja učvrstila tokom sna, istraživači su pokušali da povežu polovinu tih reči sa pozitivnim slikama u umovima učesnika.

Tokom druge noći spavanja, puštani su snimci izmišljenih reči, tokom faze sna bez brze pokrete očiju (NREM), koja je poznata kao ključna za skladištenje sećanja. Aktivnost mozga je pratila elektroencefalografija. Aktivnost u theta opsegu u mozgu, koja je povezana sa obradom emocionalnih sećanja, uočena je kako raste kao odgovor na zvučne podsticaje sećanja, i bila je značajno viša kada su korišćeni pozitivni podsticaji.

Putem upitnika sledećeg dana i nekoliko dana kasnije, istraživači su otkrili da su volonteri imali poteškoća da se sete negativnih sećanja koja su bila pomešana sa pozitivnim. Pozitivna sećanja su im se češće pojavljivala u mislima nego negativna, a gledali su ih sa pozitivnijim emocionalnim tonom.

„Neminovna intervencija tokom sna može dakle promeniti neprijatna sećanja i afektivne reakcije“, pišu istraživači. „Opšte gledano, naši nalazi mogu ponuditi nove uvide relevantne za lečenje patološkog ili trauma povezanog pamćenja.“

Iako je ovo istraživanje još uvek u ranoj fazi, važno je napomenuti da je ovo bio strogo kontrolisan laboratorijski eksperiment: to je dobro u smislu poverenja u tačnost rezultata, ali ne odražava baš u potpunosti razmišljanje u stvarnom svetu i formiranje pozitivnih ili negativnih sećanja.

Na primer, tim napominje da bi gledanje neprijatnih slika u laboratorijskom eksperimentu imalo manji uticaj na formiranje sećanja nego iskustvo traumatskog događaja. Prava stvar bi mogla da bude teža za "prepisivanje".

Znamo da mozak čuva sećanja tako što ih kratko ponovo prikazuje tokom sna, a mnoge studije su već istraživale kako bi ovaj proces mogao da se kontroliše kako bi ojačao dobra sećanja ili obrisao loša.

S obzirom na mnoge varijable koje se moraju uzeti u obzir – vrste sećanja, oblasti mozga i faze spavanja – biće potrebno još vremena da se tačno utvrdi kako bi mogao da se desi proces uređivanja sećanja, kao i koliko bi efekti mogli da budu dugotrajni. Ipak, čini se da ovaj proces "prepisivanja" negativnih sećanja pozitivnim ima potencijal.

„Naši nalazi otvaraju široke mogućnosti za nastojanja da se oslabe neprijatna ili traumatska sećanja“, pišu istraživači.

Istraživanje je objavljeno u časopisu PNAS.