Biti svoj i dobro se osećati: Mala tajna unutrašnje slobode

Da su svi ljudi razmišljali isto, čovečanstvo bi odavno nestalo. Kako je pisao filozof Bertrand Rasel: „Ne bojte se neobičnosti u mišljenju, jer je svako danas prihvaćeno mišljenje nekada bilo neobično.“

Ljudi napreduju kada istovremeno neguju dobre odnose s drugima i zadržavaju sposobnost da misle i deluju samostalno. Kada jedno od toga izostane, javlja se neravnoteža, a psiha to signalizira kroz depresiju („Niko me ne voli“) ili anksioznost („Moram da ih nateram da me vole“). Upravo zato preterana briga o tome šta drugi misle može biti štetna.

Ljudi koji iskreno ne mare za tuđa mišljenja često poseduju šest emocionalnih darova koje većina nema:

1. Znaju da pronađu prave ljude

Ne radi se o tome da prestanu da mare za mišljenje svih, već da se okruže onima koji prepoznaju njihove kvalitete i kojima mogu da veruju. Sa tim ljudima ostaju bliski i njihovo mišljenje shvataju ozbiljno. Kada se pojavi strah da ih ti ljudi osuđuju, oni to proveravaju otvorenim razgovorom. Mali krug prijatelja ili zajednica može značajno povećati osećaj sigurnosti i pripadnosti.

2. Umeju da se suoče s osudom

Šta ako neko misli loše o njima? I to je u redu. Ako se svima dopadaju, verovatno nisu potpuno iskreni prema sebi. Postavljaju sebi pitanje: „Šta je najgore što može da se desi?“ i mire se s tim odgovorom. Bračna i porodična terapeutkinja Maksin Lengdon Star isticala je da se tuđi komentari često zasnivaju na nesigurnostima onih koji sude, a ne na stvarnom poznavanju nečijeg života.

3. Provode vreme sami ili u terapiji

Da bi jasno čuli sopstvene potrebe, želje i uverenja, važno im je da povremeno budu sami, bez uticaja tuđih glasova. Pišu, razmišljaju, vode unutrašnje dijaloge i traže načine da sebi pruže zadovoljstvo koje ne zavisi od drugih. Psihoterapija im dodatno pomaže jer podstiče osluškivanje sopstvenog unutrašnjeg sveta. Kako ističe psihološkinja Suzana Manser, ključno je znati da je svako autoritet za sopstveni život i da se sopstvena vrednost ne stavlja na glasanje.

4. Ne plaše se da iznesu svoje mišljenje

To često podrazumeva izvestan rizik. Iako u profesionalnom okruženju ponekad moraju da zadrže određenu distancu, u drugim sferama života slobodno izražavaju stavove. Takva praksa gradi samopouzdanje. Izbegavanje rađa anksioznost, dok savladavanje straha jača samopoštovanje. Terapija i ovde može biti siguran prostor za početak.

5. Jasno odlučuju šta im je zaista važno

Mišljenje drugih nije na vrhu njihove liste prioriteta. Prave kratak spisak onoga što im je suštinski bitno i podsećaju se na to, ne dozvoljavajući da ih tuđe nesigurnosti udalje od ličnog ispunjenja. Kako objašnjava Manser, što više vremena provode u tuđim glavama, sopstveni glas postaje sve tiši, to narušava osećaj identiteta i unutrašnje sigurnosti.

6. Pronalaze inspiraciju

Ugledaju se na stvarne ili izmišljene likove koji su se suočili sa strahom od osude i prevazišli ga, od istorijskih ličnosti do književnih junaka. Takvi primeri podsećaju ih da je autentičnost univerzalna tema. Priče o onima koji nisu sledili masu dotiču dublje, emotivne delove uma i pomažu da se prevaziđu strahovi koje čista logika ne može uvek da razreši.

Biti veran celovitom sebi, to je proces individuacije i nije jednostavno. Zahteva hrabrost i istrajnost, ali dugoročno donosi dublje zadovoljstvo. Za mnoge ljude upravo je doprinos koji daju svetu, iz sopstvene jedinstvenosti, ono što njihovom životu daje smisao.

Kako je to formulisao Karl Gustav Jung: „Neka svako pronađe svoj put. Taj put vodi ka zajedništvu i uzajamnoj ljubavi. Dajte ljudima dostojanstvo i dopustite im da stoje odvojeno, kako bi svako mogao da pronađe svoje zajedništvo i da ga zavoli.“