Da li nesvesno sputavate delove svoje ličnosti i zašto vas društvene situacije iscrpljuju?

Evo šta se zapravo dešava kada osećate da morate da „prigušite” delove sebe u društvenim situacijama i kako da smanjite pritisak koji dovodi do onoga što stručnjaci nazivaju maskiranjem.

Šta znači „maskiranje” u društvenim situacijama?

Svesno ili nesvesno, maskiranje označava prilagođavanje ponašanja, emocija, ličnosti ili načina komunikacije kako biste se uklopili u društvena očekivanja ili izbegli procenu i osudu.

„Maskiranje može izgledati kao to da namerno koristite govor tela kako biste ostavili utisak da pratite razgovor, iako ste se izgubili pre nekoliko minuta”, objašnjava psihološkinja Debora Blum, psihoterapeutkinja i osnivačica Thrive Counseling Centra. „Može značiti i da unapred pripremate razgovore i smišljate ‘skripte’ pre interakcija.”

Dodaje da se maskiranje može manifestovati i kroz stalno postavljanje pitanja drugima kako biste izbegli da otkrijete sopstvene misli i osećanja, kao i kroz svesno imitiranje govora tela, tona i načina izražavanja kada prirodno ponašanje deluje nesigurno ili neuobičajeno.

Po čemu se maskiranje razlikuje od uobičajene socijalne prilagođenosti?

Uobičajena socijalna svest podrazumeva prirodnu sposobnost da čitamo društvene signale i prilagođavamo ponašanje tako da komunikacija bude prijatna i primerena situaciji.

Prema Blum, ključna razlika je u nivou napora i emocionalnom opterećenju.

„Osoba koja se samo socijalno prilagođava možda neće izneti neku informaciju jer proceni da druga strana nije zainteresovana, ili će jednostavno spustiti ton u odgovarajućem trenutku”, kaže ona. „To su automatske reakcije koje ne zahtevaju mnogo energije.”

Kod maskiranja, međutim, prisutan je stalni strah da će osoba biti „razotkrivena” kao neko ko ne kontroliše situaciju ili se ne uklapa.

Dok je socijalna prilagodljivost situaciona i prolazna, maskiranje često uključuje konstantnu napetost i pojačanu samokontrolu.

Zašto maskiramo u društvenim situacijama?

Maskiranje ne pogađa samo određene grupe.

„Suštinska potreba je da budemo prihvaćeni i da delujemo ‘uređeno’ i kompetentno”, kaže ona. „Strah od odbacivanja ili isključivanja često je glavni pokretač.”

Situacije koje pojačavaju maskiranje

Određene situacije, poput novog posla, networking događaja ili okupljanja gde ne poznajete ljude, često pojačavaju potrebu za maskiranjem.

„Nove sredine povećavaju samosvest i nesigurnost”, objašnjava terapeut Met Gramer. „Ljudi ne znaju tačna pravila ponašanja, pa se više kontrolišu kako bi izbegli neprijatnost ili odbacivanje.”

Posebno su zahtevne situacije sa izraženom hijerarhijom moći — kao što su razgovori za posao, sastanci sa nadređenima ili situacije procene.

Sličan obrazac javlja se i u upoznavanju i vezama, gde ljudi često pokušavaju da ostave što bolji utisak kako bi izbegli odbacivanje.

Kako prepoznati da maskirate?

Pošto mnogi ljudi nisu svesni da maskiraju, prvi znak često dolazi spolja — kada bliske osobe primete da „niste svoji”.

Još jedan signal je osećaj da stalno filtrirate svoje misli ili govorite ono što mislite da drugi žele da čuju, čak i kada to nije u skladu sa vama.

Vremenom, maskiranje može imati posledice

„Iako pomaže u kontroli anksioznosti, maskiranje je zapravo može i pojačati”, kaže psihoterapeutkinja Dori Elovič. Ono zahteva stalno praćenje ponašanja, govora i čak neverbalne komunikacije, što iscrpljuje mentalne resurse.

Dugoročno, može uticati i na samopouzdanje, jer osoba sve više veruje da njeno „pravo ja” nije dovoljno dobro.

Takođe, može dovesti do osećaja usamljenosti — jer drugi ne vide stvarnu osobu, pa ni odnosi ne mogu biti potpuno autentični.

Kako da se osećate sigurnije da budete svoji?

Stručnjaci savetuju postepeno smanjivanje maskiranja kroz male, bezbedne korake.

Jedan od načina je iskreno izražavanje potreba u odnosima kojima verujete. Na primer:

„Velika okupljanja me iscrpljuju, ali mi prijaju šetnje jedan na jedan. Volela bih da se vidimo tako.”

Male situacije takođe pomažu — poput toga da u kafiću ljubazno zatražite ispravnu porudžbinu umesto da je prihvatite bez komentara.

Takvi koraci šalju poruku nervnom sistemu da je izražavanje sebe bezbedno.

Takođe je korisno primetiti u kojim okruženjima se osećate slobodnije, a gde imate potrebu da se više kontrolišete.

Ako takvo „sigurno okruženje” još ne postoji, to ne znači neuspeh — već informaciju šta vam prija i gde treba postaviti granice.