Glumački bard, Petar Božović za Naxi portal govori o novoj seriji "Daleko je Holivud", pravi osvrt na trenutno stanje u kulturi, objašnjava da su Beketove drame primenljive i izvan pozornice - u našoj sadašnjosti i realnosti, ali i otkriva zbog čega pozorište ne može prestati da postoji.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 23.10.2014. - 10:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Serija "Daleko je Holivud" bavi se pitanjem egzistencije pozorišta. Vi tumačite lik dobrog duha pozorišta koji ipak vraća nadu.

 - Dva pozorišna glumca se skupe, naprave scenario o pozorištu , pozovu prijatelje-kolege i tako nastane serija. Snimali smo u Kikindi, radili o pozorištu bliske teme. Ja igram dobrog anđela, Linda. On je čuvar duha pozorišta koje je na izdahu. Kao neka metafora u dramaturgiji koja možda najbolje izražava stanje koje zovemo tranzicija, a koje ima za posledicu zatvaranje pozorišta, i ne samo pozorišta nego i drugih ustanova kulture. Ali, i pored svih teškoća, opstaje vera koja postoji kroz mene, koji sam anđeo. Pozorište ne može propasti, jer ga i Nebesa čuvaju, a koga Nebesa čuvaju on ne može propasti.

(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Živimo u vremenu kada je jedan od krucijalnih kriterijuma isplativost. Da li će serija pokrenuti i problem komercijalizacije i napraviti kritički osvrt na opštu estradizaciju umetnosti?

 - O tome je trebalo ranije razmišljati. Sada je za to kasno. Danas se radi o čistom opstanku. Danas smo kao kultura na kazanu narodne kuhinje, a taj potprošač, onaj kukavac koji dolazi u narodnu kuhinju, njemu je najvažnije da ima. Proizvodnja kulture, prvenstveno misleći na film, televiziju i pozorište, nudi sadržaje koje publika prihvata, a za kritički osvrt nema vremena. Dolazimo do surove manirističke stvarnosti u kojoj je na prvom mestu stomak, pa tek onda duhovna nadgradnja. Ona nije važna, pa makar se vratili i u kanibalizam. I to je stanje ne samo kod nas, nego u celom svetu. Ja ne znam jedan momenat kada se nije ubijalo u istoriji čovečanstva. Pitao sam neke učene ljude: "Šta je ovo? Zbog čega mi učimo filozofiju? Zbog čega Gete, Njegoš...? Jel neko veruje Betovenu, Vivaldiju?", zapitaš se čemu sve to, ako čovek ništa nije naučio. Ali i pored svega toga, čovek se nekako nada. Sve je ovo dosta tačno, ali opet misliš "mora da postoji neko dobr". Česlav Miloš je jednom rekao da "će doći deca mraka i poješće decu dana". Ja sam mislio da je to nemoguće, a naši postpuci nam uvek ukazuju suprotno.

Na seriji ste radili sa mladim glumcima.

 - Mladost vuče po inerciji. Ona je sama po sebi divna, nasmejana i daje nadu. To je stvar božje promisli, stvar biologije. Ako vidimo još snuždenu omladinu, koja se ne šali, ne pravi nestašluke i nije nasmejana, onda je gotovo, kanibali su pobedili.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

"Daleko je Holivud" je najavljena kao "topla priča". Ipak, ukoliko se uzme u obzir sama tematika, lako se može preći u grotesku.

 - A pa to sada zavisi od toga kako su glumci igrali, kako je montirano. Kako su Danica, Ejdus i Komnenić igrali...Ja sam se držao onoga što mi je reditelj rekao (smeh)...

Glumačka legenda, koji je u pozorištu ostvario veliki broj zapaženih uloga, ne krije da nema optimističan stav prema današnjem repertoaru pozorišta.  Jedan od razloga je i dolazak nove publike, koja gaji drugačiji odnos prema umetnosti, ljudima od umetnosti, što se kosi sa njegovim principima i očekivanjima.

 -  Bio sam na premijeri "Narodnog poslanika" u Narodnom pozorištu. Video sam u gledalištu čoveka kome sve vreme radi ekran u pozorištu. I prosto se osetite apsurdno. Odakle si, ko si? Koji je razlog tvog dolaska u pozorište?


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Kada govorimo o pozorišnom repertoaru, čini se da su Beketova dela, savremenija nego ikada. Na pozorišnim daskama sve više se postavlja drama "Čekajući Godoa", a i vi ste svojevremeno režirali i postavili Beketov "Kraj partije". Ako se uzme u obzir da je pozorište "ogledalo" stvarnosti, da li je drama apsurda najrelevantija u današnjem vremenu?

 - Ja sam Beketa postavio u "Ateljeu" i to je bila zanimljiva predstava koju je publika volela. Igrali su Vasta Vladisavljević, Renata Ulmanski, od mlađih Boris Komnenić i ja.  I oni su je skinuli sa repertoara, jer im je iz grada rečeno da nema više para  i da predstava mora da se isplati. I to je onaj deo koji se svodi pod estradizaciju umetnosti. Da praviš neke revijalne predstavice, gde pevuckaš, provučeš neki vic...Šta će nam onda Beket? Ali verujte, radeći na tom komadu, u običnom životu nailazio sam na mnoge situacije gde svaka njegova rečenica može da se uporebi. Ovako kada se čita, stiče se utisak da je teško...Nije teško - nego ubitačno.