Mladi glumac Ivan Mihailović u intervjuu za Naxi portal govori o učestvovanju u takmičenju "Ples sa zvezdama", otkriva na koji način je iznenadio koleginicu Tamaru Dragičević, da se ljubav prema pozorištu izrodila zahvaljujući predstavama Branka Kockice i pozorišta "Puž" koje je posećivao kao dečak, zašto je drama "Čekajući Godoa" uvek aktuelna, ali i da je upravo on zaslužan što se lik kadeta Klisure iz popularne serije i filma "Vojna akademija" zove Mirko. 

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 11.4.2014. - 20:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Ivan Mihailović pripada generaciji mladih i perspektivnih glumaca. Širu javnost je osvojio ulogom kadeta Klisure u TV seriji i filmu "Vojna akademija", dok je pozorišnoj publici poznat iz predstava u "Beogradskom dramskom pozorištu", "Jugoslovenskom dramskom pozorištu" i "Ateljeu 212". I pored poslovnih obaveza, ističe kako je usavršavanje od primarnog značaja, pa je na Fakultetu dramskih umetnosti upisao doktorske studije, a da umetnik može biti svestran svedoči i njegovo učestvovanje u trenutno popularnom takmičenju "Ples sa zvezdama". 

U "Ateljeu 212" nedavno je održana premijera predstave "Slavna Florens", u kojoj pored Ivana uloge tumače Tamara Dragičević i Gorica Popović, a ova topla ljudska priča o Florens Dženkin, slavnoj sopranistkinji bez trunke sluha, naišla je na sjajne rekacije kod publike. Ivan deli pozitivne utiske sa premijere i otkriva da mu je rad na liku korepetitora Madam Florens pružio mogućnost da postane bogatiji za još jedno iskustvo  - sviranje klavira. 

 - Za potrebe uloge morao da naučim da sviram klavir. Celog života imam klavir u kući, ali nikada nisam završio nižu muzičku školu. Zbog ove predstave počeo sam intenzivno da idem na časove klavira i planiram da nastavim sa njima u budućnosti i da završim nižu muzičku školu. 

Partnerka u ovoj predstavi je tvoja koleginica sa klase Tamara Dragičević. Vas dvoje ste u prošlosti dosta sarađivali zajedno, između ostalog, radili ste zajedno diplomsku predstavu "Ludi od ljubavi" Sema Šeparda.

 - Tamara i ja smo dosta predstava radili zajedno, počev od prve godine glume. Za premijeru ove predstave poklonio sam joj majicu na kojoj se nalaze naslovi svih predstava koje smo radili zajedno. I na fakultetu, u svakom semestru smo imali neku zajedničku scenu, tako da je ona moja "večita partnerka", objašnjava Ivan.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić) 

U popularnoj seriji i filmu "Vojna akademija" tumačiš lik kadeta Mirka Klisure. Koliko ti je bilo inspirativno da igraš lika koji ima možda najupečatljiviji razvojni put - od marginalizovane osobe do kadeta generacije? 

- Meni je bila velika čast što sam dobio priliku da igram ulogu Klisure. Do poslednjeg kruga kastinga bio sam kandidovan za ulogu Risa, ali sam na svoju incijativu pitao produkciju  i reditelja Dejana Zečevića da probam da igram Klisuru. Ja sam mu i dao ime Mirko, jer je u scenariju bio samo Klisura. U imenu Mirko sam zaravo pronašao srž njegovog lika - mir dobrotu, toplinu i neiskvarenost i sa velikom ljubavlju sam radio na tom liku. Ona je za mene kao milioner iz blata. Svi likovi, ali ponajviše on, emituju pozitivnu energiju i podsećaju na prave vrednosti. Ovo je bio veliki glumački izazov za mene, jer sam želeo da verno dočaram put jednog dečka koji se upušta u nešto popuno nepoznato i postaje prvi kadet u klasi. Najveća kritika koju sam dobio za ovu ulogu uputio mi je jedan dečak koji je rekao da bi želeo da postane dobar čovek kao Mirko Klisura. Nijedan honorar ne može da zameni takvu kritiku i to je potvrda da sam na pravom putu. 

Da li si imao podršku svojih najbližih kada si rešio da se baviš glumom i koliko ti njihova podrška znači? 

- Moja porodica je najzaslužnija što sam počeo da se bavim glumom. Oni su prvi prepoznali u meni interesovanje i sklonost ka glumi, još dok sam bio dete. Često sam odlazio u pozorište "Puž" i gledao predstave Branka Kockice. Tada sam bio jako mali i to sam posmatrao potpuno drugim očima, a onda sam od trećeg razreda osnovne škole počeo da idem na časove glume, a nakon trećeg razreda gimnazije upisao sam Fakultet dramskih umetnosti. 


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić) 

Koliko se tvoj odnos prema profesiji menjao? 

- Kada sam upisao glumu mislio sam samo na lepe stvari koje gluma nosi. Kasnije, kako sazrevaš otkrivaš da i gluma, kao i svaka druga profesija, nosi i drugi, ružan deo, ali to me nije pokolebalo. 

Koji je tvoj kriterijum biranja uloga? 

- Posle "Vojne akademije" sam više uloga odbio, nego što sam prihvatio. To je mač sa dve oštrice, ali budući da još uvek nemam porodicu i obaveze prema njoj, mislim da je vreme kada treba da biram i da na taj način gradim karijeru. 

Kao motiv za učestvovanje u takmičenju "Ples sa zvezdama" izdvojio si promociju plesa. Zašto je ples bitan? 

- Da, ja sam zbog toga pristao da učestvujem. Stalo mi je da se u Srbiji više pleše. Ja igram godinu dana tango. Partnerka u takmičenju je mlada, talentovana, jako dobra igračica i dobar smo spoj. Ja joj više pomažem na glumački način, da od plesa napravio neku scenu, a ona meni oko plesa. Prva tačka je bila zahtevna, i na osnovu komentara žirija može se reći da smo je dobro izveli, pa videćemo kako ćemo u budućnosti nadmašiti prvi nastup. Shvatam da će učestovanje u jednom takvom takmičenju doprineti mojoj popularnosti, mada meni to nije primarno, ja bih to pre nazvao prepoznatljivošću. Popularnost nije merilo kvaliteta. Moj cilj je da postanem priznat, u krugu ljudi i kolega do čijeg mi je mišljenja stalo, ali za to je potrebno vreme. To se stiče i traje, dok je popularnost relativna. 

Zašto si se odlučio da treniraš tango? 

- Tango je najdivniji ples zato što nije standardizovan. U njemu je sve moguće, ne postoje kruta pravila kao u latino plesovima koji su takmičarski. Tango je vrsta komunikacije između dvoje ljudi. Osobe različitih kultura i govornih područja mogu da igraju tango i da se savršeno razumeju. Zato me je on potpuno opčinio i verujem da ću ga uvek igrati. Ne moraš da se profesionalno baviš plesom, da bi mogao da u njemu uživaš. 

Knjiga i predstava za preporuku. 

- Preporučiću "Slavnu Florens", zato što je nešto novo, a knjiga "Ispod tavanice koja se ljuspa" Gorana Petrovića.