Jedna od ključnih karakteristika bebi govora jeste preuveličavanje samoglasnika – zvukovi poput „a“, „i“ i „u“ izgovaraju se duže i jasnije nego u govoru među odraslima. Pretpostavlja se da ovakva artikulacija pomaže bebama da lakše prepoznaju granice reči i nauče osnovne zvuke jezika. Ipak, neki stručnjaci su sumnjali da je ovaj efekat možda samo posledica osmeha ili izražavanja emocija, a ne svesne namere da se govor pojednostavi.

Da bi rešili ovu dilemu, tim naučnika sa Međunarodnog istraživačkog centra za neurointeligenciju (WPI-IRCN) pri Univerzitetu u Tokiju, predvođen istraživačicom Irenom Lovčević, odlučio je da uradi opsežnu meta-analizu postojećih studija na ovu temu.

Analizirali su 20 studija sa sličnim metodologijama, kao i još 35 koje su koristile širi spektar pristupa. Kombinovanjem rezultata, naučnici su značajno povećali pouzdanost i snagu dobijenih podataka.

Njihova analiza jasno je pokazala da odrasli zaista preuveličavaju samoglasnike kada govore sa bebama – i to na najmanje deset različitih jezika. Ovo potvrđuje dugogodišnju teoriju da je bebi govor specifičan i prilagođen razvoju deteta.

Ipak, autorka studije naglašava da se mora voditi računa o raznolikosti metoda korišćenih u ovim istraživanjima. Ne treba automatski generalizovati nalaze iz jednog jezika na druge, niti iz jedne metodologije na sve ostale.

Ova studija još jednom potvrđuje koliko su rani oblici komunikacije važni za razvoj jezika kod dece. Iako su mnoge misterije razvoja govora još nerešene, istraživanja poput ovog pomažu da se približimo razumevanju kako deca uče da govore – i to od svojih prvih dana, kroz najjednostavniju ljudsku interakciju.

Celokupan rad objavljen je u časopisu Psychological Bulletin.