Naučnici tvrde da psi i mačke evoluiraju tako da sve više liče jedni na druge

Na prvi pogled, persijska mačka i mops ne deluju kao da imaju išta zajedničko. Jedno je mačka, drugo pas, a dele ih čak 50 miliona godina evolucije.

Međutim, kada su evoluciona biološkinja Ebi Grejs Drejk i njen tim skenirali 1.810 lobanja pasa, mačaka i njihovih divljih srodnika, otkrili su nešto neobično – uprkos velikoj vremenskoj distanci u razvoju, mnoge rase mačaka i pasa pokazuju zapanjujuće sličnosti u obliku lobanje.

U evoluciji je češći proces divergencije – kada se dve vrste, iako imaju zajedničkog pretka, vremenom razvijaju u različitim pravcima pod uticajem okoline. Međutim, ponekad dolazi do konvergencije, kada se različite vrste, pod sličnim uslovima, razviju u sličnom pravcu i steknu slične osobine.

U slučaju domaćih mačaka, pasa i drugih pripitomljenih životinja, upravo su ljudski izbori – bilo svesni ili ne – doveli do konvergencije, usmerivši različite vrste ka sličnim fizičkim osobinama. Tako danas mnoge rase sa spljoštenim licima, poput persijske mačke i mopsa, imaju gotovo identičnu lobanju.

Drejk i njen tim analizirali su 3D skenove lobanja iz muzeja, veterinarskih fakulteta i digitalnih arhiva, uključujući razne rase domaćih mačaka (siamske, mejn kun, persijske) i više od 100 pasmina – od onih sa kratkom njuškom poput mopsa, do onih sa dugom poput kolija.

Otkrili su da je domestikacija ne samo povećala raznolikost oblika lobanje u odnosu na vukove i divlje mačke, već je dovela do toga da neke rase mačaka i pasa liče jedne na druge – sa izraženim konvergencijama ka izduženim ili spljoštenim licima.

Dok divlji kanidi (psi, vukovi, lisice, čakali) uglavnom imaju izdužene lobanje, divlje mačke (lavovi, tigrovi, jaguari, domaće mačke) prirodno pokazuju više varijacija. Međutim, kod domaćih rasa i jedne i druge vrste ta varijacija je postala ekstremnija – pa se tako, primera radi, pojavljuju mačke koje podsećaju na pse rase XL bul.

Domestikacija pokazuje da ljudska intervencija može dovesti i veoma različite vrste do sličnog izgleda – ali i do sličnih zdravstvenih problema. Selekcija radi izgleda dovela je do preuveličanih fizičkih karakteristika koje telo životinja često ne može da podnese.

Na primer, neke vrste pilića gajenih zbog mesa imaju 30% telesne mase u grudnom mišiću, što im izaziva srčane i plućne probleme.

Ljudska sklonost ka kućnim ljubimcima sa spljoštenim licem povezana je sa našim biološkim instinktima. Ljudi instinktivno reaguju na „bebi crte“ – zaobljene glave, male noseve, krupne oči nisko postavljene na licu. Ove osobine su izražene kod mnogih rasa pasa i mačaka sa kratkom njuškom, jer podsećaju na ljudske bebe.

Ljudi su jedna od retkih vrsta koje se rađaju potpuno bespomoćne, te smo evoluirali da prepoznajemo i reagujemo na signale ranjivosti i potrebe. Te osobine – poput krupnih očiju i punih obraza – nazivaju se „socijalni okidači“ i izazivaju brižno ponašanje.

Kod nekih životinja to se manifestuje drugačije. Na primer, pilići galebova instinktivno kljucaju crvenu tačku na kljunu roditelja, što kod odraslih izaziva regurgitaciju hrane – čime se podstiče hranjenje mladunaca. Slično tome, kućni ljubimci „koriste“ ove instinktivne mehanizme kod ljudi, kako bi izazvali pažnju i negu.

Međutim, ovakve osobine često dolaze uz visoku cenu. Britanski Odbor za dobrobit životinja (Animal Welfare Committee), koji savetuje vladu UK, izdao je 2024. godine izveštaje u kojima upozorava na ozbiljne zdravstvene probleme uzrokovane selektivnim uzgojem mačaka i pasa.

Izveštaji navode da ekstremne fizičke osobine – spljoštena lica, deformacije lobanje – izazivaju brojne tegobe, uključujući probleme sa disanjem, neurološke poremećaje i teškoće prilikom rađanja. Odbor poziva na strožu regulaciju uzgajivača i zabranu parenja životinja sa teškim naslednim bolestima.

Selekcija vođena ljudskim željama pokazuje koliko lako možemo da oblikujemo prirodu, ali i koliko nepromišljeno to ponekad činimo. U pokušaju da kućne ljubimce prilagodimo sopstvenim instinktima, često biramo osobine koje njima štete.

Razumevanje procesa konvergencije među vrstama nas podseća da imamo moć da oblikujemo život – ali i odgovornost da to činimo pažljivo.