Fraze koje guše poverenje: Rečenice koje roditelji treba da izbegavaju
Roditelji dobro znaju koliko može biti frustrirajuće kada dete odbija da sluša. Ali nakon višegodišnjeg proučavanja više od 200 odnosa između roditelja i dece, Reem Raouda je primetila nešto fascinantno: roditelji koji retko nailaze na prkos i otpor ne koriste pretnje, ucene niti grube kazne. Oni koriste jezik koji deci budi želju da sarađuju. Tradicionalne fraze poput „Prekini odmah!“ ili „Ako to ne uradiš, onda…“ često aktiviraju detetov bori-se-ili-beži odgovor, uključujući delove mozga koji su fokusirani na preživljavanje, a ne na učenje. Međutim, kada se pređe na način izražavanja koji poštuje detetovu autonomiju, a istovremeno postavlja jasne granice, saradnja postaje prirodna.
23-07-2025
|11:01
|Autor / Izvor: Naxi media, CNBC
Na osnovu svog istraživanja i ličnog roditeljskog iskustva, Raouda izdvaja pet toksičnih fraza koje odmah „isključuju“ dete i predlaže šta reći umesto njih:
1. Nikad ne recite: „Zato što sam ja tako rekla.“
Umesto toga recite: „Znam da ti se ova odluka ne sviđa. Objasniću ti, a onda nastavljamo dalje.“
Zašto to deluje:
„Zato što ja kažem“ zatvara komunikaciju i uči dete slepoj poslušnosti. Kratko objašnjenje daje detetu osećaj poštovanja.
Niste u pregovorima - već pokazujete primer vođstva sa poštovanjem. Ovim priznajete njihove emocije, dok i dalje ostajete smireni i dosledni.
2. Nikad ne recite: „Ako ne slušaš, izgubićeš (neku privilegiju).“
Umesto toga recite: „Kada budeš spreman da uradiš (konkretno ponašanje), možemo da (željena aktivnost).“
Zašto to deluje:
Pretnje izazivaju otpor jer dete stavljaju u defanzivu. Ova fraza menja dinamiku: granica ostaje jasna, ali dete dobija priliku da samo odluči kada će je poštovati. Nema borbe – samo doslednost.
3. Nikad ne recite: „Prestani da plačeš. Nije ti ništa.“
Umesto toga recite: „Vidim da si jako uznemiren. Reci mi šta se dešava.“
Zašto to deluje:
Umanjivanje emocija uči dete da su njihova osećanja nevažna ili preterana. To vodi do emotivne distance, a deca koja se ne osećaju povezano – ne sarađuju.
Kada se dete oseti saslušano, brže se smiri i razvija poverenje.
4. Nikad ne recite: „Koliko puta moram da ti kažem?“
Umesto toga recite: „Već sam te par puta zamolila za ovo. Pomozi mi da razumem šta ti to otežava.“
Zašto to deluje:
Ova frustrirana rečenica pretpostavlja da dete namerno odbija saradnju. Međutim, često se iza toga kriju zbunjenost, osećaj izolacije ili nedostatak veštine. Novi način izražavanja poziva na zajedničko rešavanje problema, a to vodi do stvarnog napretka.
5. Nikad ne recite: „Ti znaš bolje od toga.“
Umesto toga recite: „Nešto ti sada smeta da budeš svoje najbolje ja. Hajde da pričamo o tome.“
Zašto to deluje:
„Znaš ti bolje“ srami dete i osporava njegov integritet.
Alternativna rečenica pokazuje drugačiji pristup - iz kazne u partnerstvo. Ona pretpostavlja da je dete sposobno i želi da se ponaša dobro, samo mu je potrebna pomoć. Time šaljete poruku: „Verujem u tebe i tu sam da ti pomognem.“
Kako ističe Raouda, suština nije u kontroli detetovog ponašanja, već u stvaranju uslova u kojima će mu saradnja biti prirodna.
Deca napreduju kada se osećaju poštovano, emocionalno sigurno i uključeno u proces. Ove fraze nisu samo lingvističke promene – one odražavaju dublji zaokret u samom pogledu na roditeljstvo.
Umesto da otpor tretiramo kao nešto što treba slomiti, možemo ga posmatrati kao signal: poziv na povezanost, jasnoću ili podršku.
Kada roditelji odgovore empatijom i vođstvom, umesto kritikom i kaznom, smanjuju borbu za moć i odgajaju decu koja im veruju, lakše regulišu svoje emocije i izrastaju u emocionalno snažne odrasle osobe.
