Da li zaista želimo da živimo 150 ili 200 godina? Nauka otvara pitanje o kojem retko razmišljamo

Godine 2020. američki i kineski naučnici uspeli su da pronađu način da genetskim intervencijama produže životni vek nematoda, odnosno mikroskopskih valjkastih crva, čak pet puta u odnosu na njihov uobičajeni životni vek. Ovi organizmi često se koriste u istraživanjima starenja jer smo tokom evolucije nasledili neke od istih genetskih mehanizama.

Pretpostavlja se da bi ciljanje određenih očuvanih gena pomoću lekova moglo da predstavlja jedan od načina za produženje ljudskog životnog veka.

Ipak, budući da ovi crvi žive svega nekoliko nedelja, bilo bi prilično nepromišljeno uspeh američkih i kineskih naučnika direktno preslikati na ljude. Ukratko, ne možemo očekivati da ćemo živeti 500 godina.

Ali ne treba biti ni previše pohlepan. Već sada živimo znatno duže od naših lovačko-sakupljačkih predaka, koji su umirali pre nego što bi napunili 40 godina. Ipak, da li bi trebalo da prestanemo da posmatramo život kao nešto što se prirodno završava oko 73. godine, koliko danas iznosi prosečan životni vek na globalnom nivou, i da više pažnje posvetimo pronalaženju načina da pobedimo starost?

Jedan od argumenata protiv produžavanja ljudskog života izvan uobičajenih granica jeste da bi to dovelo do prenaseljenosti. Bilo bi potrebno više resursa, stvaralo bi se više otpada, a povećali bi se i emisija ugljenika i zagađenje na planeti koja je već ozbiljno opterećena.

Međutim, kada ljudi počnu da žive duže, obično se ne događa upravo to. Naprotiv, stopa nataliteta uglavnom opada jer ljudi imaju manje dece i odlučuju se na roditeljstvo u kasnijem životnom dobu. To znamo jer se ovaj trend već decenijama odvija uporedo sa unapređenjem zdravstvene zaštite.

Zato, iako svetska populacija i dalje raste, taj rast više nije tako brz kao nekada. U mnogim razvijenijim zemljama, na primer širom Evrope, broj stanovnika stagnira ili se smanjuje jer stopa nataliteta, odnosno prosečan broj dece po ženi, pada ispod dva.

Japan ima jedan od najdužih očekivanih životnih vekova na svetu, u proseku 84 godine, dok je stopa nataliteta blizu jednog deteta po ženi. Poređenja radi, tokom šezdesetih godina prošlog veka iznosila je više od dva, dok je očekivani životni vek bio kraći od 70 godina.

To znači da bismo, pod uslovom da imamo manje dece, možda svi mogli da živimo nešto duže, možda čak i približno koliko stanovnici Japana. Štaviše, neka od današnjih četvorogodišnjaka već mogu da očekuju znatno duži život. U Velikoj Britaniji predviđa se da će oko trećine njih dočekati stoti rođendan, zahvaljujući trendu produžavanja životnog veka.

Međutim, pitanje je da li su te dodatne godine zaista poželjne. Za sada nema dokaza da će one nužno biti i zdrave, a istraživanja iz zemalja u kojima se životni vek produžio daju različite rezultate.

Istovremeno, velike razlike u očekivanom životnom veku između bogatijih i siromašnijih zemalja navode nas na zaključak da će lekovi i tehnologije za produžavanje života mnogo sporije stizati do zemalja sa nižim prihodima.

Danas stanovnici pojedinih afričkih zemalja u proseku žive dve ili tri decenije kraće od Japanaca. Imajući u vidu postojeće nejednakosti, postavlja se pitanje da li je etički omogućiti da ljudi u bogatijim zemljama žive još duže, dok istovremeno trošimo znatno više prirodnih resursa?

Ako bismo želeli da budemo pravedni, naš prvi cilj trebalo bi da bude produžavanje životnog veka u Africi i drugim delovima sveta sa nižim prihodima. Pritom, trebalo bi da obezbedimo da duži život ne bude na račun zdravlja i sreće, već da ljudi ostanu zdravi i zadovoljni sve do samog kraja.