Zašto identični blizanci zapravo savršene kopije?

Identični blizanci nastaju kada se jedna oplođena jajna ćelija podeli na dva odvojena embriona u ranoj fazi razvoja. Pošto potiču iz iste ćelije, njihova DNK je gotovo identična.

To znači da će biti slični u osobinama koje imaju snažnu genetsku osnovu, poput krvne grupe ili boje očiju. Međutim, od tog trenutka počinju da se sve više razlikuju.

Iako dele istu matericu, ne doživljavaju je na isti način. Na primer, sitne nepravilnosti u pupčanoj vrpci mogu uticati na to da jedan blizanac dobija više hranljivih materija od drugog.

To može dovesti do promena u načinu na koji se geni „uključuju“ i „isključuju“, što dalje utiče na mnoge osobine, poput rasta, ličnosti i sklonosti ka bolestima.

Razlike u pritisku ili položaju u materici znače i da identični blizanci imaju različite otiske prstiju. Iako genetika određuje njihov osnovni oblik, uslovi u plodovoj vodi oblikuju finije detalje.

Nakon rođenja, razlike se dodatno povećavaju. Nasumične genetske mutacije mogu se pojaviti kod jednog ili drugog blizanca u bilo kom trenutku, što objašnjava zašto identični blizanci mogu razviti različite bolesti.

Ulogu igra i faktor slučajnosti. Jedan blizanac može, na primer, dobiti virus koji pokrene autoimunu bolest, dok drugi to izbegne.

Ukratko, genetika jeste važna, ali jednako je važan i uticaj okruženja. A kako vreme prolazi, njihova okruženja postaju sve različitija.

Iako odrastaju u istoj porodici, mogu imati različite učitelje, prijatelje i uzore. Kasnije u životu mogu živeti na različitim mestima, uz različit nivo socijalne podrške, zdravstvene zaštite ili izloženosti zagađenju.

Svi ovi faktori iz okruženja utiču na njihovu DNK i u interakciji s njom dodatno produbljuju razlike, oblikujući ih u jedinstvene osobe kakve i postaju.

Zato, iako ih nazivamo identičnim blizancima, oni to zapravo nisu u potpunosti.