Svetlost kroz vekove: Kako nas je oblikovala i nastavlja da nas menja?
Tokom većeg dela naše evolucione istorije, aktivnosti ljudi bile su povezane sa dnevnom svetlošću. Tehnologija nas je oslobodila ovih drevnih ciklusa spavanja i budnosti, ali postoje dokazi da je sunčeva svetlost ostavila i još uvek ostavlja trag na našem biću. Ne samo da smo budni danju, a spavamo noću, već svetlost oblikuje i mnoge druge aspekte naše biologije.
25-10-2024
|11:42
|Autor / Izvor: Naxi media, ScienceAlert
Svetlost je možda navela naše pretke da se usprave i hodaju na dve noge, a takođe objašnjava evoluciju boje kože, zašto neki od nas imaju kovrdžavu kosu, pa čak i veličinu očiju.
U narednim člancima iz ove serije istraživaćemo kako svetlost utiče na naše raspoloženje, imunološki sistem, funkcionisanje creva i mnoge druge aspekte našeg zdravlja. Svetlost može da izazove bolesti, objasni zašto smo bolesni i pomogne u lečenju.
Ustanak, a zatim migracija iz Afrike
Prvi moderni ljudi evoluirali su u toplim afričkim klimama, a smanjenje izloženosti jakom suncu može biti jedno od objašnjenja zašto su se ljudi uspravili i počeli da hodaju na dve noge. Kada stojimo uspravno i sunce je visoko na nebu, daleko manji deo tela je izložen direktnoj sunčevoj svetlosti.
Kovrdžava kosa je možda takođe štitila od jakog sunca, pružajući izolaciju koja štiti skalp. Rani Homo sapiensi imali su dodatnu zaštitu od sunca u obliku snažno pigmentisane kože. Sunčeva svetlost razlaže folat (vitamin B9), ubrzava starenje i oštećuje DNK, pa je u sunčanim predelima tamna koža štitila od ovih efekata, dok je i dalje propuštala dovoljno UV svetlosti za vitalnu proizvodnju vitamina D.
Međutim, kada su ljudi počeli da naseljavaju područja sa slabijom svetlošću, evoluirala je svetlija koža, omogućavajući propuštanje više sunčeve svetlosti, kako bi telo proizvelo više vitamina D.
Ne možemo da pobegnemo od našeg unutrašnjeg sata
Naš cirkadijalni ritam – ciklus budnosti i sna koji upravljaju naš mozak i hormoni – još jedan je duboko ukorenjeni evolucioni mehanizam pokrenut svetlošću. Ljudi su prilagođeni dnevnoj svetlosti; u jakom svetlu vidimo dobro, sa jasno izraženom sposobnošću razlikovanja boja.
Ova dnevna aktivnost verovatno seže duboko u našu evolutivnu prošlost, do samog početka primata. Najraniji sisari uglavnom su bili noćni, koristeći male prostore i mrak da bi se sakrili od dinosaurusa. Međutim, udar meteora koji je doveo do izumiranja dinosaurusa omogućio je nekim preživelim sisarima, posebno primatima, da razviju dnevni način života.
Ovaj ritam je toliko duboko usađen u našu evolutivnu istoriju da je gotovo nemoguće izbeći uticaj na svakodnevno funkcionisanje. Poboljšanja u tehnologiji osvetljenja, kao što su sveće, lampe na ulje i gas, i na kraju električno osvetljenje, omogućili su nam teorijski rad u bilo koje vreme. Ipak, kada su naši prirodni ciklusi poremećeni, kao kod deprivacije sna, noćnog rada ili džet lega, mentalne i fizičke performanse opadaju.
Svetlost i dalje menja našu biologiju
U poslednjih 200 godina, veštačko osvetljenje je delimično odvojilo ljude od cirkadijalnih ritmova predaka, ali je ovo imalo posledice po zdravlje očiju. Mnogi geni povezani sa kratkovidošću postali su češći u poslednjih 25 godina, što je primer brzih evolutivnih promena. Genetska predispozicija za kratkovidost postaje izraženija kod ljudi koji manje vremena provode izloženi prirodnom svetlu, dok su više izloženi veštačkom svetlu.
U budućnosti svetlost će sigurno nastaviti da oblikuje našu biologiju, ali dugoročni efekti će verovatno biti teško predvidivi.
