Stvari koje roditelji nesvesno rade, a deca postaju uspešnija

Ipak, istraživanja pokazuju da uspeh nije stvar urođenog talenta, već načina na koji dete uči da se nosi sa greškama, neuspesima i izazovima. Roditelji koji (svesno ili ne) odgajaju decu koja kasnije postaju izuzetno uspešna, obično rade sledeće tri stvari:

1. Menjaju detetov pogled na greške

Većina dece grešku doživljava kao znak da su „uradili nešto pogrešno“. Takav stav otežava suočavanje s izazovima i potkopava samopouzdanje. Poznata istraživačica motivacije, Kerol Dvek (Carol Dweck), razlikuje „fiksni“ i „razvojni“ način razmišljanja.

Deca s fiksnim uverenjem da su inteligencija i sposobnosti urođene te da se ne mogu menjati, izbegavaju izazove i brže odustaju.

S druge strane, deca s razvojnim načinom razmišljanja veruju da se trudom i vežbom napreduje – i zato grešku vide kao priliku da nauče nešto novo.

Kako roditelji mogu pomoći?

– Objasniti detetu da je mozak poput mišića koji raste kad ga „koristimo“.
– Dopustiti detetu da samo reši problem, bez straha od osude ili kazne.

To stvara prostor za razvoj samopouzdanja i otpornosti, ključnih osobina za dugoročni uspeh.

2. Reaguju smireno na dečje greške

Većina odraslih je naučena da greške treba sakriti, da neuspeh znači sramotu. Ali roditelji imaju moć da taj obrazac prekinu.

Ako dete strahuje od posledica zato što je prosulo vodu, dobilo lošu ocenu ili ošišalo sestru makazama za papir, ono će razviti strah od grešaka, a upravo su one neizbežan deo učenja i odrastanja. Roditelji koji žele da dete nauči da pokušava iznova i da ne odustaje, treba da pokažu mirnu i konstruktivnu reakciju. Većina dečjih grešaka je bezopasna i donosi dragocenu lekciju: da je svaka veština stvar vežbe, a ne savršenstva.

Samo doslednim primerom, smireno, bez podsmeha ili kazne dete uči da je pogrešiti deo procesa, a ne znak neuspeha.

3. Pomažu detetu da zaustavi negativan unutrašnji govor

„Glup sam“, „Zašto nisam bolje uradio test?“, „Nikad neću biti dobar u tome“ - ovaj unutrašnji monolog čest je kod dece (i odraslih). Zato je važno da dete nauči da prema sebi govori kao prema najboljem prijatelju, a ne kao prema neprijatelju.

Istraživanja pokazuju da samosaosećanje (self-compassion) donosi više uspeha od samokritike. Psihološkinja dr Kristin Nef (Kristin Neff) objašnjava tri česte zablude o samosaosećanju:

Nije samosažaljenje. Pravo samosaosećanje ne znači žaljenje nad sobom, već shvatanje da greške prave svi.

Nije popustljivost. Biti blag prema sebi ne znači opravdavati loše ponašanje, već učiti iz njega.

Nije isto što i samopouzdanje. Samopouzdanje zavisi od poređenja s drugima, dok samosaosećanje znači prihvatanje sebe – baš takvih kakvi jesmo.

Deca koja nauče da imaju razumevanja za sebe, umesto da se kažnjavaju zbog svake greške, postaju otpornija, radoznalija i spremnija da pokušavaju ponovo.

Ključna poruka

Pravljenje grešaka nije prepreka uspehu, to je sam njegov temelj. Roditelji koji decu uče da greške vide kao priliku za rast, da reaguju mirno i da prema sebi budu saosećajna, pružaju im najvredniji dar: unutrašnju snagu i veru da mogu da uspeju.