Snovi više nisu samo privatni svet? Naučnici su testirali ovaj oblik komunikacije

Današnja tehnologija mašinskog učenja već je pokazala da može da vizuelizuje naše snove. Ali šta ako bismo mogli da odemo korak dalje i zaista ih podelimo sa drugima?

Trenutno možemo da tumačimo moždane signale i približno otkrijemo zamišljene prizore i složenije misli, ali još uvek nemamo način da ih prenesemo u drugi mozak. Možda je to i dobro, jer mnogima bi ideja da računari tokom sna direktno ubacuju misli u naš mozak bila prilično neprijatna.

Za sada nam preostaje da koristimo čula. Reči izgovorene nekome dok spava možda bi mogle da budu način prenosa informacija između osoba koje sanjaju. Ali kako osoba koja spava može da govori ili sluša? To je mnogo teže nego što zvuči.

Ljudi koji govore u snu (poznati kao somnilokvisti) to najčešće rade zbog stresa. Čudno mrmljanje i nerazgovetni zvuci nisu pod njihovom svesnom kontrolom. Takođe, ni slušanje zvukova tokom sna nije nešto u čemu smo posebno dobri, zvuci koje čujemo dok spavamo najčešće dovode do nemirnog sna i stresa kod osobe koja sanja.

Ipak, postoji jedna vrsta sanjanja koja bi mogla da pomogne – lucidno sanjanje. To je retka vrsta sna u kojoj je osoba svesna da sanja, iako se i dalje nalazi u stanju sna. Ovakvo stanje može da se postigne vežbom i različitim tehnikama.

Možda bi upravo tada dva sanjača mogla zaista da komuniciraju?

Kompanija REMSpace tvrdi da je to moguće, pa čak navodi da je takav eksperiment već sproveden.

Istraživači su koristili spoljne nadražaje kako bi pomogli jednoj osobi da uđe u stanje lucidnog sna. Zatim su joj putem slušalica preneli određenu reč. Osoba koja je sanjala ponovila je tu reč tokom sna, a njen odgovor je zabeležio računar.

Osam minuta kasnije, poruka je puštena drugoj osobi koja je takođe bila u lucidnom snu. Nakon buđenja, ona je uspela da potvrdi koju je reč čula. Iako ova tehnologija trenutno nema praktičnu primenu, predstavlja oblik komunikacije tokom snova.

Postoji, međutim, još jedna vrsta deljenja misli koja bi mogla biti korisnija.

Istraživači su pokazali da ljudi koji blisko sarađuju počinju da usklađuju moždane talase. Taj fenomen poredi se sa situacijom kada muzičari savršeno prate jedni druge ili kada članovi neke grupe osećaju snažnu povezanost.

Intermoždana neuronska sinhronizacija, kako se ovaj proces naziva, primećena je pomoću detaljnih „hiperskeniranja“ elektroencefalogramom (EEG), uređajem koji meri moždanu aktivnost. Tokom merenja mogu se pratiti teta talasi (koji se javljaju kada smo veoma opušteni), alfa talasi (kada smo mirni) i beta talasi (kada smo budni i aktivni).

Kada se ovi moždani talasi – najčešće povezani sa beta talasima – usklade između dve ili više osoba, ljudi bolje sarađuju, imaju više empatije i čak postaju manje osetljivi na bol. Timovi čiji su članovi bolje povezani na ovom nivou postižu bolje rezultate.

Najzanimljivije je što za ovu vrstu povezanosti nisu potrebni ni veštačka inteligencija ni skeneri mozga.

Da bismo podstakli sinhronizaciju između ljudi, dovoljno je da delimo iskustva sa drugima – da zajedno slušamo muziku, plešemo, stvaramo, rešavamo probleme ili jednostavno razgovaramo. Ova vrsta mentalne povezanosti dolazi prirodno, a koristi koje od nje imamo mogu biti veoma velike.