Čast da otvori festival imao je kragujevački Epilog, kojeg predvodi bivši gitarista Osvajača, Dragan Urošević Urke. Izuzetno usviran bend uz moćni vokal Nenada Jovanovića odmah je napravio dobru atmosferu i pripremio teren za Tešku industriju.

Iako su u bendu dva originalna člana, Ivica Propadalo i Vedad Hadžiabdić, nova Industrija je potpuno drugačija od stare – pevačica Lea Mijatović podjednako dobro peva i njihove, ali i numere Dugmeta, Crvene Jabuke i Indeksa.

Dok su tehničari pripremali binu za Juricu Pađena i Aerodrom, na video bimu se pojavila fotografija pokojnog Massima Savića, a iz zvučnika krenule njegove pesme.

Jurica Pađen je žestoko krenuo sa „Kad misli mi vrludaju“ numerom, da bi „Običnu ljubavnu pjesmu“ posvetio Massimu, sa kojim je bio višedecenijski prijatelj i čija ga je smrt jako pogodila. „Fratello“ je publika u glas pevala sa Pađenom i zaista je šteta što Aerodrom češće ne viđamo na solo koncertima i festivalima. U prilog tome svedoči i činjenica da im fanovi nisu dozvolili da odu sa bine i, uz dozvolu organizatora, Aerodrom se vratio na bis.

Ono što je bilo najlepše na Rock Star Festu, pored sjajne atmosfere u publici i na bini, bila je činjenica da su se svi učesnici strogo držali satnice, maksimalno poštujući kolege koje nastupaju nakon njih.

Doktor za rock’n’roll, Milić Vukašinović, pravo je iz reality show-a stigao na festival – večito potcenjen zbog svoje naravi i medijske eksponiranosti, Milić je predstavio novu postavu Vatrenog Poljupca, koja je nedavno objavila novi album „Život je k’o fol ako nije Rock’n’Roll“. Klasičan hard rock nastup, sa hitovima „Tike Tike Tačke“ i „Doktor za rock’n’roll“, pokazao je da je Mića podjednako beskompromisan u svirci kao i u životu.

Divlje Jagode su mudro krenule svoj set najvećim hitom – čim je zagrmeo specifičan gitarski uvod u „Motore“, prisutni su pali u trans – „Šejla“, „Let na drugi svijet“ i „Ciganka“ potvrdile su status jednog od najtraženijih bendova u regionu. Čuvenu baladu „Krivo je more“ otpevao je originalni pevač Toni Janković i iako je publika tražila bis, Zele i bend prepustili su binu Neletu Karajliću.

Ako je Milić doktor za rock’n’roll, Nele Karajlić je doktor za dobru atmosferu – praćen virtuoznim bendom, Nele je razgalio prisutne kultnim hitovima „Fikreta“, „Pišonja i Žuga“, „Zenica blues“ i „Guzonjin sin“. Od skandiranja „Jugoslavija“ do pozivanja fanova da pevaju s njim, Karajlić je suvereno gospodario binom i pokazao zašto je jedan od najboljih frontmena ex YU scene.

Videvši da je publika na ivici usijanja, YU grupa joj je numerom „Dunavom još šibaju vetrovi“ dala mali predah, a zatim su i Jelići krenuli sa svojim klasicima, pržeći kao tinejdžeri a ne kao bend koji postoji pola veka. „Crni leptir“ je, logično, izazvao najviše emocija a na scenu je zatim izašao još jedan sedi gospodin – Bruno Langer.

„Pomorac sam majko“ bio je odličan izbor za početak dinamičnog seta Atomskog skloništa – „Pakleni vozači“, „Za ljubav treba imat’ dušu“ i „Vaginalna manipulacija“ podsetile su fanove na zlatna vremena jugoslovenskog rock’n’rolla i dokazale da forma tria ne ograničava staru gardu u kvalitetu svirke.

Najnezahvalniju ulogu dobili su Osvajači – da zatvore ovaj festival nakon odličnih nastupa svih učesnika i to u 01h ujutru. No, Čipi i ekipa nisu marili za to – krenuli su baladom „Možda nebo zna“, a zatim nizali hitove – „Nikada više s tobom“, „S kim čekaš dan“ i „Pronađi me“ oduševili su prisutne koji nisu želeli da se raziđu i skandiranjem tražili bis. Sa razočaranjem su dočekali paljenje svetla u hali čime je proglašen kraj ovog više nego uspešnog festivala koji je u potpunosti opravdao svoj slogan „Rokenrol zauvek“.