Promocija romana „Rastreli“ u Beogradu i Novom Sadu

Roman „Rastreli“ posvećen je životu i delu Frančeska Bartolomea Rastrelija, jednom od najznačajnijih arhitekata carske Rusije i ključne figure barokne epohe, umetnika čije su građevine oblikovale vizuelni identitet Sankt Peterburga, ali čije je ime danas gotovo zaboravljeno.

Rastreli je bio omiljeni arhitekta Petra Velikog i carice Jelisavete Petrovne. Njegova dela obuhvataju neka od najreprezentativnijih zdanja Evrope XVIII veka: Zimski dvorac, Katarinin dvor u Carskom selu, Peterhof, manastirski kompleks Smolni, kao i brojne palate i građevine na prostoru nekadašnje Kurlandije i Semigalije (današnje Ukrajine i Litvanije).

Autorke kroz roman ne osvetljavaju samo raskoš i monumentalnost njegove arhitekture, već Rastrelija prikazuju kao čoveka od krvi i mesa - umetnika rastrzanog između slave i usamljenosti, moći i sumnje, strasti i bola. Radnja romana odvija se u Rusiji, Italiji i Francuskoj, prateći Rastrelijev život u periodu velikih umetničkih uspona, ali i ličnih preispitivanja.

„Rastreli“ je namenjen ljubiteljima umetnosti, arhitekture i istorije, ali i mlađim čitaocima koji se prvi put susreću sa velikim ličnostima prošlosti. Roman obiluje bogatim opisima XVIII veka, autentičnim istorijskim detaljima, snažnim zapletima i likovima čije se sudbine prepliću do poslednje stranice, sa ciljem da podseti na trajnu vrednost umetnosti i kulture u savremenom društvu.

O motivaciji za roman

Svetlana Tomić ističe da je ideja za roman nastala spontano, iz razgovora i potrebe da se postavi pitanje kako je moguće da umetnik takvog značaja bude potisnut na margine istorije: „Kako je moguće da neko ko je izgradio više Zimskih dvoraca, Katarinin dvor, rekonstruisao Peterhof i podigao Smolni, ostane zaboravljen? Kakav je bio društveni kontekst u kome je stvarao i radio, kome se zamerio? Ta i mnoga druga pitanja su nas vodila ka želji da Rastrelija prikažemo ne samo kao genijalnog arhitektu, već kao čoveka punog dilema, strahova, sujete i potrebe za priznanjem.“ Autorke su, kako navodi Tomić, želele da razumeju i njegovu ljudsku stranu - umetnika raspetog između istorijske veličine i lične krhkosti, opijenog svojom muzom i caricom Jelisavetom Petrovnom Romanovom, koja je istovremeno bila njegovo nadahnuće i „Damoklov mač“.

Sonja Mandić dodaje da je roman nastao iz potrebe za ponovnim susretom - ličnim i književnim: „Dok smo istraživale Rastrelijev život i delo, shvatile smo da nas ne fascinira samo raskoš arhitekture, već unutrašnji nemir čoveka koji je stvarao između moći i lepote, između lične sumnje i istorijske veličine. U tim pukotinama između činjenica osetile smo prostor za književnost.“ Roman „Rastreli“ tako postaje priča o umetniku, ali i o univerzalnoj ljudskoj potrebi za pripadanjem, razumevanjem i tragom koji ostaje iza nas.