Da li ste se ikada zapitali zašto u trenucima kada nam je uspeh izuzetno važan – bilo da je reč o sportskom takmičenju, važnom poslovnom zadatku ili intervjuu za posao često doživimo neuspeh ili jednostavno blokiramo i ne prezentujemo sve svoje potencijale.

Zamislite dvoje ljudi u svojim sedamdesetim godinama. Oboje su aktivni, žive samostalno i uživaju u životu. Ali tokom narednih 15 godina, jedan od njih razvije dve ili tri hronične bolesti, srčana oboljenja, dijabetes, depresiju, dok drugi ostane relativno zdrav. Šta je napravilo razliku?

Roditelji dobro znaju koliko može biti frustrirajuće kada dete odbija da sluša. Ali nakon višegodišnjeg proučavanja više od 200 odnosa između roditelja i dece, Reem Raouda je primetila nešto fascinantno: roditelji koji retko nailaze na prkos i otpor ne koriste pretnje, ucene niti grube kazne. Oni koriste jezik koji deci budi želju da sarađuju. Tradicionalne fraze poput „Prekini odmah!“ ili „Ako to ne uradiš, onda…“ često aktiviraju detetov bori-se-ili-beži odgovor, uključujući delove mozga koji su fokusirani na preživljavanje, a ne na učenje. Međutim, kada se pređe na način izražavanja koji poštuje detetovu autonomiju, a istovremeno postavlja jasne granice, saradnja postaje prirodna.

Još 2012. godine, dobitnik Nobelove nagrade Frenk Vilček postavio je pitanje da li simetrija koja raspoređuje atome u običnim kristalima može biti narušena i u vremenu - stvarajući strukturu koja se samostalno ponavlja u beskonačnom ritmu.