Činjenica da se jedan od najpopularnijih glumaca 90-ih godina, nakon pauze, ponovo vraća na filmsko platno privukla je pažnju javnosti, predstavnike medija, ali i sve poštovaoce Lauševićevog dosadašnjeg rada. Iako je Laušević napravio pauzu u svom glumačkom radu, nije odustao od umetnosti, okrenuo se pisanju i recitovanju, a ove godine je i presedavao žirijem na BITEF-u.

"Smrdljiva bajka" je film koji po svojoj tematici i rediteljskom pristupu nije do sada viđen u Srbiji, a glumačka igra i celokupan ambijent doprineli su da film na momente poprimi izgled dokumentarnog, ne igranog filma. Glavne uloge poverene su Žarku Lauševiću, dok mu je direktna partnerka Jelena Đokić. Film daje priču o dvoje beskućnika, ljudi koji su se odrekli svih zemaljskih potreba osim potrebe za ljubavlju. Film je svojevrsna opomena i skretanje pažnje na ljude koji su deo naše svakodnevnice, a koje ne primećujemo. Kako objašnjava reditelj Momčilović "ovo je jedna jednostavna ljubavna priča, razumljiva svakom koji je prolazeći pored beskućnika osetio nelagodu pretvarajući se da ih ne primećuje. Moja namera je da pokušam da učinim te "nevidljive ljude"- vidljivim.". Kompleksnost i teška sudbina sa kojom se protagonisti suočavaju bili su izazov i za glumce, a kako je izgledalo ponovo zaigrati pred kamerama, objašnjava Laušević:

- Srećom je ekipa napravila da to bude lako. Nisam ranije imao iskustva tog tipa. Reditelj je rekao da ćemo raditi probe kao u pozorištu. Mi smo mesec dana pre početka snimanja radili pozorišne probe, na svim detaljima, karakterima, prizivali svoja iskustva, sećanja...Uspeli smo da moj izlazak pred kamere nakon toliko godina olakšamo i da celu priču iznesemo na način na koji se može sada videti.


(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Šta je to što vas je navelo da prihvatite ulogu?

- U prvom trenutku mi se učinilo da to nema nikakve veze sa mojim životom, i to je možda nešto što me je privuklo. Može se reći da je upravo udaljenost od ličnog iskustva bila presudna da prihvatim zadatak. Ali opet, kako to obično biva, tokom rada na liku dolazi do traženja sebe, čepkranja po ličnim iskustvima...

Kako ste pristupili samom liku?

- Reditelj je napravio zanimljiv zahtev, a to je da na samom početku rada dođemo sa biografijama likova koje tumačimo. Upravo smo baveći se time odakle bi taj čovek mogao da dođe, u kakvim uslovima je rođen, kakvo je bilo njegovo odrastanje i smislili priču. Naš koncept je bio da je to beba koja je nađena u novinama. Prepušten sebi, već se moglo zamisliti kako će izgledati životni put te bebe preko Zvečanske , do nekog sledećeg nivoa ulaska u sitni kriminal koji će ga odvesti do nekog Sivog doma, do opet, resocijalizacije u kojoj će pokleknuti, pa će opet preko nekog doma u Valjevu pokušati isto, da bi na kraju odustao od traganja po građanskom načinu života i odlučiti da se mimo kriminala, povuče iz života. Mislim da je to prfil i ostalih likova koji nisu tu samo sticajem okolnosti, već ima i lične odluke u takvom načinu života.

Šta nakon ovog filma? Da li Vas možemo videti u nekom pozorištu ili novom filmskom ostvarenju?

- To su stvari koje ne zavise od mene. Dogodiće se ako bude trebalo.

Kakva je vaša stras prema glumi danas?

- Gluma je moja strast. Ona je nešto za šta sam se školovao i što je dugi niz godina bila moja najveća strast u životu. S tom idejom i ljubavlju sam i prišao ovom projektu, u okviru koga sam se prisećao mnogih stvari i naučio nešto novo.


(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Šta se dogodi u čoveku kada poželi da se povuče iz života? Kakve ga struje nose i šta se u njemu menja?

- To je nešto što smo pokušavali da otkrijemo u toku rada. Iz svake scene, u odnosu sa drugim ljudima...Čovek menja karakter shodno uticajima koji sudbina pred njega donosi.

S obzirom na toda su pojedine scene snimane u Knez Mihailovoj, možete li nam reći kakve su reakcije ljudi bile? Da li se i Vaš odnos prema beskućnicima promenio tokom rada na ovom filmu?

- Ljudi bi prilazili kada bi videli kamere. Bilo je i neke empatije, nekog osmeha koji se mogao prepoznati na licima u Knez Mihailovoj. Promenio se način, mada to je nešto što primećujemo čitavog života. Ali onda ušavši pod kožu tog lika, s tim novim iskustvom, drugačije posmatram, razmišljam o ostalom svetu koji prolazi pred njega i šta on očekuje od tog sveta. Nisam nikada bio arogantan prema toj populaciji, a sada pokušavam da budem još uviđajniji.