Nastupili ste na svečanom otvaranju "Boljšoj festivala" izvodeći kratke segmente popularnih baletskih predstava. Kakve su impresije sada, nakon nastupa?

Drago mi je da smo pozvani i zapaženi kao baletska umetnost. Osnova baletske umetnosti je muzika, jer bez muzike ne bi postojao ni balet. Mi muziku osećamo i prenosimo je kroz pokrete i ja uvek kažem da je balet vidljiva partitura. Po mom mišljenju, muzika je jedno od najvećih čuda, ona nam ukazuje kako treba da osećamo i u kom smeru bi trebalo da pomeramo telo kako bismo ispratili viziju kompozitora ili dali vlastitu, ali muzika je uvek osnova svega.

Repertoar se koncipirali tako da bude žanrovski raznovrstan.

Jeste, krenuli smo od Čajkovskog i klasike, jer ovaj festival nosi naziv "Boljšoj", pa je samim tim Čajkovski bio neizostavan. Nastavili smo sa predstavom "Grk Zorba", koja je bila "vezivno tkivo", jer u sebi sadrži motiv prijateljstva i završili smo sa Vokijem Kostićem i kultnim srpskim filmom, koji je poznat i u svetu - "Ko to tamo peva". Na taj način smo u kratkim segmentima ispratili klasičan, savremeni balet i moderan ples uz klasičnu i savremenu muziku.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Predstava "Ko to tamo peva", može se reći, predstavlja fenomen kada je reč o domaćim baletskim predstavama, jer više od decenije interesovanje za nju, kako domaće tako i inostrane publike ne prestaje. Kako vi to ocenjujete?

Da, predstava je premijerno igrana 2004. godine, što znači da se već četrnaest godina nalazi na repertoaru. Vojislav Voki Kostić je genijalan kompozitor. Kada se spoje dobra tema i muzika, dobija se priča koju prepoznaju i inostrani gledaoci, koji je razumeju i uživaju u njoj, iako je tematika primarno vezana za naše podneblje. A kada se na to doda i koreografija koja prati muziku, dobija se predstava koja je savršen spoj i odraz rada celokupnog autorskog tima. To je predstava koja zadovoljava sva čula gledalaca. Zbog toga, "Ko to tamo peva" je onaj tip predstave koju možemo okarakterisati kao "hit" i koja nailazi na sjajne reakcije svuda u svetu.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Narodno pozorište je ovu sezonu uspešno završilo baletskom premijerom predstave "Hazarski rečnik". Koliko ste zadovoljni proteklom sezonom?

Ove godine smo slavili 150 godina Narodnog pozorišta i u tom smislu, imali smo premijeru u kojoj smo želeli da se okrenemo domaćem autoru. Uzeli smo temu koja možda nije očekivana kada je baletska umetnost u pitanju i koju je publika mogla da prihvati sa rezervom, te dovede u pitanje njenu uspešnost. Reč je o romanu "Hazarski rečnik" Milorada Pavića. To je bio zahtevan zadatak, s obzirom na to da smo uzeli roman koji u sebi sadrži snažne filozofske i psihološke motive, a sve to je trebalo prepisati i uskladiti scenskom pokretu. Ali i na ovoj predstavi je radio tim velikih profesionalaca i mislim da smo zajedničkim radom napravili predstavu koja je potpuno nova i drugačija od svega prethodnog što je publika mogla da vidi. Ovo je iskorak u našoj umetnosti. Balet je poslednjih pedeset godina razgranao svoju lepezu pravaca i izraza i zakoračio u nešto novo, što nije klasičan balet, a to nam otvara mogućnost da istražujemo i otkrivamo. Ovo je nesvakidašnja predstava puna simbola koji postoje u Pavićevoj knjizi, a koje je trebalo iščitati, shvatiti i prikazati kroz pokret. Muzika je prelepo napisana i mislim da smo u sadejstvu sa koreografijom uspeli da prikažemo simbole koji se nalaze u romanu. Ovo je predstava koja se može igrati na svetskim festivalima, jer predstavlja domaći autorski tim i iskorak kada je reč o baletskoj umetnosti u Srbiji.

Rad na nečemu što se može okarakterisati kao novo, uvek predstavlja izazov za ansambl. Kakvo je bilo iskustvo sa ovom predstavom?

Ansamblu je bilo jako interesantno da radi na ovoj predstavi. Oni rado preuzimaju svaki izazov, jer im omogućava profesionalni rast i sazrevanje. Mnogi plesači kasnije postaju koreografi i to je jedan normalan razvojni put karijere jednog plesača, a rad na ovakvim projektima je od velike koristi za njihovo iskustvo. Reditelj tokom rada na ovoj predstavi nije želeo da prepriča knjigu, već da iz nje preuzme određene simbole i motive i da ih poveže i interpretira na način kojim bi zaintrigirao publiku. Samim tim, predstava izaziva publiku da nakon što je pogledaju, ukoliko to već nisu, pročitaju i roman. To i jeste cilj pozorišta - da privuče publiku i da se nakon što pogledaju predstavu njihovo interesovanje tu ne završi, već da razmišljaju o temi, istražuju i pronađu ono što će njima pomoći da naprave lični progres i budu bolji ljudi. U ovom slučaju da saznaju nešto više o našoj zemlji, našoj književnosti i našoj umetnosti.

Leto je period koji je obično rezervisan za gostovanja na festivalima. Da li pored Boljšoj festivala planirate još neko?

Pre gostovanja na Boljšoj festivalu, nastupili smo na jednom važnom festivalu u Češkoj, u okviru kojeg su proslavljali 100 godina nezavisnosti. Za nas je bila velika čast što smo kao nacionalni ansambl pozvani da učestvujemo pored umetničkih ansambala iz Beča, Berlina, Budimpešte i Zagreba. Naš nastup je jako lepo prošao, imali smo sjajan odziv i pozitivne kritike, a izvodili smo dve predstave "Žene u D-molu" i "Duga božićna večera". Nakon "Boljšoj festivala" sledi nam gostovanje na festivalu u Rimu sa predstavama "Kraljica Margo" i "Don Kihot".