Često se smatra jednostavno sirovom ribom (U Meksiku postoji reč za suši: mamac), a zbog toga je mnogi ljudi zanemaruju. Međutim, istina iza toga šta je suši je složenija.

Istorija Međunarodnog dana sušija

Praćenje porekla sušija vodi nas na zanimljivo putovanje, vraćajući nas u JI Aziju i metodu skladištenja i čuvanja ribe za kasniju potrošnju. Poznata kao Narezushi, riba se čuvala tako što je bila umotana u slani i fermentisani pirinač gde bi ostala kvalitetna mesecima zahvaljujući fermentaciji pirinča. Prvobitno se pirinač bacao kada je bio spreman za jelo, a konzumirala se samo riba.

Sledeća faza u razvoju sušija bila bi daleko poznatija modernom nepcu, poznata kao namanare, napravljena je od delimično sirove ribe koja je bila umotana u ribu i konzumirana pre nego što se promeni ukus. Suši se vremenom menjao, počevši od toga da je predstavljao tehniku čuvanja ribe da bi evoluirao do ozbiljnog specijaliteta. Ali ovo nije bila poslednja faza razvoja.

U periodu Edo, između 1600. i 1800. godine nove ere u Japanu, pojavio se tradicionalni oblik obroka koji danas poznajemo. U ovom trenutku bio je jedinstven za japansku kulturu i sastojao se od ribe i povrća umotanih u pirinač, a pirinač je pomešan sa sirćetom. Ovaj oblik sušija imao je regionalne varijacije, ali osnovna ideja predstavlja danas jedan od najpopularnijih oblika sušija.

Kako bi imao prepoznatljiv ukus u pirinač se dodaju šećer, sirće od pirinča i so. Makisu je podloga bez koje ovaj obrok ne bi bio to što jeste. Služi se najčešće sa ljutim, zelenim dodatkom koji je poznat kao wasabi, a mnogi ne znaju da je reč o japanskom renu. Nigiri, Maki, Uramaki i Sashimi su najpoznatije vrste ovog specijaliteta, a ako ne znate razliku brzo ćete je naučiti.

Uživajte u svom SUŠI danu!