U jeftinoj pariskoj hoteskoj sobi Oskar Vajld leži na svojoj samrti razmišljajući o događajima iz prošlosti koji ga transportuju kroz vreme na različita mesta. Da li je on nekada bio najpoznatiji čovek u Londonu? Kako to da ga sad obacuje isto ono društvo koje ga je nekada volelo? Da li on još uvek trči u smeru propasti čak i u poslednjem poglavlju svog života? Od Diepa, preko Napulja pa sve do Pariza sloboda je neodoljiva i Oskar, skitnica bez dinara, tuda se šunja izbegavajući stare poznanike, ali uživajući simpatije grupe odmetnika kojima priča svoje stare doživljaje – njegova duhovnost nikada nije nestala. Srećni princ je priča o tamnioj strani genija koji je živeo i umro zbog ljubavi u poslednjim danima devetnaestog veka.

Rupert Everet, režiser i scenarista ovog ostvarenja, priča kako je došao na ideju da napravi film.

‚‚Moja fasciniranost Oskarom Vajldom je počela kada sam imao šest godina i kada mi je majka čitala ‚‚Srećnog princa“ pred spavanje. Vrlo dobro se sećam. Uživao sam u samoj priči, a kraj mi je bio nepodnošljiv. Kako sam odrastao u vojničkoj porodici, uz veliku strogoću, to je bio prvi put da sam čuo za ljubav i patnju, i visoku cenu koju za nju treba platiti. ‚‚Srećni princ“ je bio prekretnica.“