Aleksa, Igor i Željko: Život u znaku igre

Oni su za svoj životni put odabrali umetnost. Kao profesionalnim baletskim igračima, igra i muzika su deo njihove svakodnevnice. Aleksa Jelić, Igor Pastor i Željko Grozdanović za Naxi portal otkrivaju sve čari ove lepe umetnosti, objašnjavaju kakav je život baletskih igrača u Srbiji, zašto se raduju premijeri jednog od najpopularnijih baleta na svetu - "Krcka Oraščića", ali i kakav je život umetnika kada se svetla pozornice ugase, a zavesa spusti.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 10.2.2014. - 10:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

U baletu osnovno izražajno sredstvo je pokret. Zapravo, vi kroz igru karakterizujete likove i stvarate dramske situacije. Kako izgleda priprema uloge za balet?

Igor: Mi vežbamo svakodnevno, šest dana u nedelji puno radno vreme, a nekada i više ukoliko to zahteva uloga. Balet podrazumeva konstantne probe i uvežbavanja.

Željko: U odnosu na glumce koji kao osnovno izražajno sredstvo imaju reč, mi se izražavamo pokretima, tako da se i pred nas stavlaju glumački zadaci. Kada radimo na liku moramo istažiti epohu -  gde je radnja smeštena, da osetimo karaktere uloga koje tumačimo i te emocije prenesemo kroz igru.  Jer, ukoliko mi ne verujemo u ono što igramo, neće ni publika.

Aleksa: Baletski igrač kao svaki sportista ili operski pevač pred sam nastup mora da se dobro zagreje. U zavisnosti o kakvoj je ulozi reč protiče i priprema pred izlazak na scenu. Ukoliko je lakša biće potrebno manje zagrevanja, ukoliko je teža znatno više. Ipak, mislim da je najvažnije "ući" u sam lik i ne samo tehnički odigrati, već i dočarati glumom. Ukoliko se sve svede na pokret, postoji mogućnost da i pored besprekorne igre, baletski igrač ostane proziran na sceni. Jako je bitan izraz, nije sve u nogama i tehnici, jer je kod publike fokus često na izrazu lica i emociji koju igrač prenosi.

Igor: Mislim da se danas najviše izgubila ona prava umetnost. Ispada da je sve je u pokretu i tehnici, ali ipak je najbitnija gluma, odnosno da publika kroz interpretaciju upozna ko si ti, zašto to radiš i opravda tvoje postupke na sceni. To je najbitnije za predstavu.


(Aleksa Jelić - Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

U našoj zemlji nije dovoljno razvijena svest o značaju baleta kao umetnosti. Sa kojim izazovima se susreće jedan baletski igrač u Srbiji? Koliko zapravo ima prostora za posao i stvaranje?

Aleksa: Biti u Srbiji Bili Eliot je praktično nemoguća misija. Ostvariti te dečačke snove je jako teško, jer nema podrške. Čak i ako imaš podršku porodice, postoji nerazumevanje okoline. Okruženje je takvo da se stvaraju predrasude da je bolje igrati fudbal, košarku ili baviti se bodibildingom nego se baviti plesom. S tim u vezi, mi se već u samom startu moramo suočiti sa nekom vrstom otpora. Jako je teško u 21. veku mlađim generacijama približiti balet i stvoriti ljubav prema pozorištu i lepim umetnostima, u ovom slučaju, prema baletu. Oni će pre otići na derbi neko u Narodno pozorište da gledaju "Labudovo jezero", ali to je odraz stanja u kome se nalazimo i našeg odnosa prema kulturi. Mi smo zemlja koja sve više gubi kulturu, a ovo je rezultat toga.


                                         - Onog trenutka kada se podigne zavesa, nastupi drugačija energija
                            i maksimalno smo posvećeni onome što radimo.Osećamo odgovornost prema publici,
                                                          ali i nama samima kao profesionalcima. -


Kada pominjete dečačke snove, da li se može odrediti starosno doba kada čovek odluči da će mu balet postati profesija? Kada ste vi bili sigurni da će balet biti vaš poziv?
 
Igor: Ja sam sa 8 godina počeo da igram balet. Prvo sam želeo da treniram gimnastiku, ali mama me je upisala na balet. U početku sam imao otpor prema baletu i nisam gajio simpatije prema njemu, ali sam kasnije, kao srednjoškolac, počeo da otkrivam šta je balet u stvari. Prelazak i dolazak u pozorište mi je otvorio neka potpuno nova vrata, što je uslovio da balet zavolim kao umetnost.


(Igor Pastor - Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Da li ste svoje talente pokazali i u inostranstvu i kakva iskustva nosite?

Aleksa: Ljudi u inostranstvu igraju balet zato što vole. Svako ko se tamo bavi nekom vrstom umetnosti ti vidiš da to radi zato što voli. Kod nas taj stepen entuzijazma i želje je na nižem nivou. Kada radiš ono što voliš, nije ti problem ni da radiš po osam sati i vežbaš. Ukoliko poredimo našu zemlju i inostranstvo, uslovi za rad su neuporedivi. Uslovi scene, ophođenja, finansija - uopšte uslova za rad su daleko bolji.

Željko: Ja sam nekoliko godina igrao u Švajcarskoj. Odnos ljudi prema kulturi, samim tim i radnicima u kulturi je na daleko višem nivou - počev od samih građana, preko institucija kulture. Traži se mnogo, ali se mnogo i dobija.

Popularni balet "Ko to tamo peva", rađen po motivima istoimene drame Dušana Kovačevića godinama se nalazi na repertoaru Narodnog pozorišta i iznova oduševljava publiku. Ovim se pokazalo da i balet može jednako dočarati nacionalne klasike. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Igor: Tematika je bliska ljudima, jer je vezuju za kultni film, a samu predstavu odlikuje sjajna energija i pokret. Mi posle svake predstave budemo zapanjeni pozitivnim reakcijama publike. Predstava je zahtevna, igra solistička osmorka, a verno dočarava scene na koje je publika navikla.

Aleksa: A tu je i sjajna muzika iz filma legendarnog Vokija Kostića. Mislim da sve zavisi od toga šta daš publici. Kod klasične muzike sigurno je da mlađe generacije nailaze na nerazumevanje i otpor. Ipak, svedok sam da je jedan mladi i talentovani violinista, Nemanja Radulović održao sjajne koncerte u Kolarcu, na kojima je bilo dosta mlađe publke. Ono što on radi i kakvu emociju prenosi je zaista fascinantno. On je svojom umetnošču i načinom sviranja povukao mlade da se zainteresuju za klasičnu muziku i počnu da uživaju u njoj.

Željko: Bitno je vratiti publiku u pozorišta i zainteresovati je za umetničke sadržaje.

Igor: Veliki problem što se tiče samog baleta, ali i umetnosti uopšte, je što se slabo promoviše i jako malo je zastupljena.


(Željko Grozdanović - Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Koje delo domaće dramaturgije, pored pomenutog, bi po vašem mišljenju bilo jednako zanimljivo publici u inscenaciji modernog baleta?

Željko: Dela ima, samo je bitno na koji način će se prezentovati publici. Ovde je priča poznata, film je dobar, ali da nisu koreografija i muzika dobro urađene i da nije igračka energija takva kakva je, predstava ne bi bila toliko uspešna.

Igor: "Ko to tamo peva" je predstava koja se dogodi jednom u sto godina, ali mislim da bi publiku trebalo privući sa klasičnim, belim baletom, a ne samo modernim neoklasikom jer je to najposećenije.

Aleksa: Mada, možda ne bi bilo loše isprobati sadržaje koji se temelje na već poznatim, kvalitetnim i prepoznatljivim filmovima.


                                    - Koliko god da je potrebno odricanja ili je prisutno negodovanje okoline,
                                                       najbitnije je ne odustajati od svojih ciljeva i snova,
                                                                  jer će se oni kada-tad ostvariti. -



U toku su pripreme za balet "Krcko Oraščić", čija se premijera očekuje u martu, a koji je jedan od najpopularnijih baleta na svetu.  Da li je Čajkovski uvek aktuelan i kako ga vi doživljate?

Igor: Radujem se premijeri, koreograf je Konstantnin Kostjukov, tumačim glavnu ulogu Princa i drago mi je da sve ide po protokolu i funkcioniše. To je uloga koju sam priželjkivao i srećan sam što sam je dobio, jer je to potpuno drugačija uloga i zadovoljstvo mi je da radim na njoj.

Aleksa: Iskreno se nadamo da će premijera biti održana kada se očekuje, jer dugo radimo na njoj.  Divan je balet u pitanju i izuzetno lepa priča. To je jedna lepa ideja, kao što je bila sjajna ideja raditi balet "Petar Pan". Mi se dok igramo ovu predstavu u kojoj ja igram Kapetana Kuku, a Igor Petra Pana stvarno sjajno zabavimo. Publika lepo reaguje na takve priče.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Koja je bila vaša prva uloga (Aleksa), koja najzahtevnija (Željko), a koju priželjkujete (Igor)?

Aleksa: Ako zanemario folklor, prva profesionalna uloga mi je bila u Pozorištu na Terazijama u predstavi "Neki to vole vruće". Uloga transvestita na samom početku predstave. To je bila mala uloga, ali meni kao 16-godišnjaku značajna.

Željko: Najzahtevnija uloga  je uloga Krokodila u "Petru Panu".(smeh) Iako zvuči smešno, sve vreme sam na vrhovima prstiju, što nije karakteristično za muški balet. To je bio izazov za mene i sada stvarno razumem naše koleginice, i  koliko im je teško da sve vreme igranja budu na vrhovima prstiju.

Igor: Ono što sam priželjkivao, već sam dobio.Naravno, priželjkujem sve prvačke uloge i da se usavršavam koliko god mogu. Ono što najviše priželjkujem u ovom trenutku je uloga Bazila u "Don Kihotu".

Balet zahteva konstantnu fizicku kondiciju. Koliko takav put ima odricanja, a šta se dobija za uzvrat?

Željko: Odricanje počinje već na samom početku. Mi u školu idemo šest dana u nedelji, a vremenom,  kako se više usavršavate i postajete profesionalac zahtevi su veći. Kao profesionalac osećate odgovornost prema saradnicima i publici, pa se u skladu sa tim povećavaju i vaši prohtevi ali i krtičko mišljenje. Ukoliko postaneš profesionalni igrač moraš se ponašati i delovati u skladu sa tim: figura, fizička kondicija, rad na izrazu, glumi samo su neki od elemenata. S druge strane, pored scene mi imamo i privatne živote i obaveze i potrebno je sve uskladiti. Balet zahteva veliku posvećenost, pri čemu nekada morate zanemariti one privatne potrebe.

Igor: Puno rada, umora, predanost i konstantno zalaganje. Nakon probe, ti opet kod kuće gledaš različite snimke i proučavaš pokret. Nema puno mesta za druge aktivnosti i sve je podređeno baletu. Kada dođe pozorište sve dobija još ozbiljniju konotaciju, pa rastu i očekivanja i zalaganje. Od početka do profesionalnog angažmana je dug i mukotpran put. Kada publika posmatra balet, ona stiče utisak poletnosti i lakoće, nemajući predstavu o tome koliko je vežbe i rada posvećeno takvoj realizaciji. Neraspoloženje i privatni problemi se ostavljaju po strani kada izađete na scenu. To ne sme da se oseti nijednog trenutka. Naprimer, kada sam došao u Beograd igrao sam predstavu  "Kraljica Margo" i već pri prvom skoku sam slomio prst. I pored toga, do kraja sam odigrao predstavu, jer publika nijednog trenutka nije smela da primeti da se ne osećam dobro i da imam jake bolove.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da krenu vašim stopama?

Aleksa: Poruka je da ne odustaju od onoga što vole. Koliko god da je potrebno odricanja ili negodovanje okoline, najbitnije je da ne odustaju od svojih ciljeva i snova, jer će se oni kada-tad ostvariti.

Željko: Balet je divna umetnost i isplati se svako odricanje ukoliko je to ono čime žele da se bave. Potrebna je istrajnost.

Igor: Poručio bih da se spreme na mnoga odricanja, ali ukoliko to zaista žele, sve ostalo će doći kao nagrada.