Zvonimir Đukić Đule: Na istom putu i posle tri decenije

U 2014. godini grupa "Van Gogh" slavi 28. rođendan, a njen frontmen Zvonimir Đukić Đule kaže da je od kultnog klupskog benda iz 1986. godine i pesme "Tragovi prošlosti" do albuma "Neumeren u svemu" bio dug put, ali da je ideja koju nosi njihova muzika ostala ista. 

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 19.2.2014. - 10:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Iako podneblje na kome živimo danas ostavlja malo prostora za rokenrol, grupa "Van Gogh" pokazala je da je uspeh moguć. Njihova muzika izašla je i van granica naše zemlje, 2007. godine osvojili su MTV nagradu za "Best adria act", a pesma "Neko te ima noćas" postala je himna mnogih generacija. Baš o njoj razgovarali smo sa Đuletom u ekskluzivnom intervjuu za Naxi radio, u kome prvi čovek "Van Gogh-a" otkriva kako su nastajale pesme sa novog albuma "Neumeren u svemu" i činjenici da u bendu vlada izuzetna disciplina, pa zato svakog jutra njihov radni dan počinje tačno u osam sati. 

Nakon preslušavanja novih pesama grupe "Van Gogh" učinilo nam se da u pojedinim numerama, pa i u spotu za pesmu "Anđele moj brate", preovladava "tvrđi" zvuk. Kakvo je generalno bilo raspoloženje tokom nastajanja albuma "Neumeren u svemu"?

- Album je rađen sa vrhunskom dozom i količinom optimizma, sa puno ljubavi koja je, kako kaže i naziv albuma, ponekad bila neumerena u svojoj krajnosti.  Išlo se od odustajanja do apsolutnog obožavanja svakog tona na ovoj ploči. Nismo se svemu tome previše divili jer album se dešavao u kontinuitetu. Kao i svaki prethodni album grupe "Van gogh" i ovaj smo slikali čulima. Instinkt, koji nosimo u sebi, i ovoga puta bio je presudan za nastanak albuma, pa je tako možda nesvesno pokupio ono što čini našu svakodnevicu i okosnicu vremena u kome živimo. Da je veseo i pop nije, jer takav album nikada iz mene neće izaći. To opet ne znači da po prirodi nisam veseo čovek, naprotiv, ali uvek postoji onaj polaritet - svako od nas je ponekad kišni čovek u sunčanom odelu i sunčani čovek u kišnom odelu. Ovaj album ima neku svoju posebnost koja se oslikava u oštrim temama i decidnim stihovima, lišen bilo kakve kalkulacije i  podilaženja bilo čijim ukusima. Kako se osećamo u vremenu u kome stvaramo, takvu muziku i pravimo. Možda je i mračan, ali sa jedne strane postoji savršena količina pozitivizma koja može da te natera na iskorak da se iz takvog mraka okreneš svetlu.

Da li će novi album doneti i neke promene u vašim koncertnim nastupima? 

- U slučaju "Van Gogh-a" svaki koncert je poseban. Više nije ni bitno da li je u pitanju klub, arena ili stadion jer emocije nikada nismo ograničavali. Svejedno je da li se radi o nastupu pred dvesta ljudi ili dvadeset hiljada. Na našim nastupima uvek postoji ta eksplozivna količina adrenalina, koja je kao barut rasuta po nama i u dodiru sa publikom izaziva eksploziju, tako da je osećaj uvek isti. U tom slučaju ni nivo odgovornosti i posvećenosti se ne menja. Verovatno je to i razlog zbog čega se grupa "Van Gogh" dopala mnogima, hvala bogu, ne svima. 


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Grupa postoji već skoro tri decenije. Kada je bilo najteže opstati?

- Hajde da postavimo ovakvo pitanje: Kada je za prethodnih 28 godina bilo najlakše? Nikada! Nikada nije bilo lako. Kako ti se klupko koje predeš odmotava, tako se i razne stvari oko tebe neprestano dešavaju. Podnevlje na kome živimo je mesto gde su dominantni proizvodi holesterol i domaća rakije. U spoju takva dva elementa dešava se nešto što ostavlja malo prostora za rokenrol. Odluku da se nikada ne predamo smo davno doneli. Tada smo odlučili da nećemo biti ničija, da će biti samo svoji, takvi kakvi smo. Prešli smo dug put od kultnog klupskog benda iz 1986. godine i pesme "Tragovi prošlosti". Put na kome smo uspeli da opstanemo duže od firmi koje su tada na svojim bankovnim računima imale milijarde, a u međuvremenu su propale. Tako je zato što smo želeli da svoja osećanja podelimo sa ljudima. Iz te želje je "Van Gogh" postao mejnstrim bend, jedan od retkih takvih kod nas. Kada kažemo mejnstrim govorimo o konotaciji koja poželjna i neophodna, a nikako pežorativna. Kada si u rokenrolu a dostojanstven si, ažuran, prema ljudima se ophodiš sa tolerancijom, harmonijom i dozom apsolutnog razumevanja, a sve vreme si na istom putu koji si sebi zadao pre 28 godina, onda ti možeš da radiš šta god hoćeš. Tada imaš pravo da se obraćaš svima. U tom sazrevanju mi smo se pustili i prepustili, ali nikada opustili.

Kažu da u vašem bendu vlada izuzetna disciplina, da li je zaista tako?

- Uvek sam za organizaciju, a nikada za improvizaciju. Ako se petlovi bude u šest, što mi ne bismo, pa i posle dvadesetosam godina, počinjali naš radni dan u osam sati, baš kao i svi ljudi koji rade druge poslove. Ne postoji drugi način na koji bismo podjednako cenili to što smo postigli. Samo tako i danas prema svemu tome imamo isti odnos kao i na početku. Naravno da postoji red, rad i disciplina. Zna se koje su moje obaveze i da su identične obavezama svih drugih u bendu. To što sam frontmen je okolnost koja mi se nikada nije dopadala, ali je nužna. Nisu mi strane stvari koje radi i sekretarica u našoj produkciji ili devojka koja kuva kafu. Mi smo vam jedna velika familija. 


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Pesma "Neko te ima noćas" je možda i najpopularnija pesma grupe "Van Gogh-a". Kako se dogodila da je baš ona postala takav hit?

- Svaki sef ima svoju šifru. Odgovorno govorim da to nije naša najbolja pesma. Ona se dogodila 1990. godine, a postala je hit tek 1998. Osam godina kasnije se izborila za svoje mesto, postala je evergrin grupe "Van Gogh", a ostale su na neki način postale zapostavljene. Međutim, nije baš tako. Kada pogledate set listu za koncerte, shvatate da postoji veliki broj naših pesama koje su rame uz rame sa "Neko te ima noćas".

"Neko te ima noćas" je himna mnogih generacija, a koja pesma je vaša lična himna?

- "Sound of silence" je moja himna! Koliko god da si vremenom bučan, u razgovoru i sviranju, kada zagaziš preko pola veka kao što sam ja, skapiraš da je tišina najlepša muzika.