Viktor Savić: Ovde i sada kao životna odrednica

Glumac Viktor Savić, u intervjuu za Naxi portal govori o filmu "Montevideo, vidimo se", deli utiske nakon premijere, otkriva zašto je bitno pogledati predstavu "Uspavanka za Vuka ničijeg", ali i da u životu ništa ne planira na "duge" staze trudeći se da uživa u realnom okruženju, mogućnostima i sadašnjosti.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 3.2.2014. - 13:00:00

(Foto: Naxi media, autor: Dimić Željka)

Od kada se na malim ekranima pojavio u ulozi fudbalera Bobana Čančara u popularnoj seriji "M(j)ešoviti brak", osvojio je publiku. Njegova karijera ide uzlaznom putanjom, a danas se može pohvaliti sjajnom filmskom, serijskom i pozorišnom karijerom. Jedan od većih projekata, na koji ističe da je posebno ponosan jeste ostvarenje "Montevideo" Dragana Bjeloglića, koji će kao finalna priča obuhvatati dva filma i TV serije.

Premijera filma "Montevideo, vidimo se" održana je 15. januara u Sava Centru, a već nakon prve nedelje prikazivanja u bioskopima novo ostvarenje Dragana Bjelogrlića zabeležilo je veliku gledanost. Priča koja se nadovezuje na prvi deo filma "Montevideo, bog te video" prikazuje uspeh i nove situacije sa kojima su se glavni junaci susreli na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju. Viktor Savić, koji tumači lik kapitena prve fudbalske reprezentacije Jugoslavije, Milutina Ivkovića Milutinca sumira utiske nakon beogradske premijere i prvih projekcija širom zemlje:

 - Celokupan projekat "Montevideo" još uvek nije u potpunosti završen, jer dosnimavamo još neke scene za seriju. Na osnovu dosadašnjeg rada i iskustva mogu da kažem da sam jako ponosan na ovaj projekat, jer ga je obeležilo puno poznanstava i rada. Beogradsku premijeru je pratio određen protkol, pa je dosta karata bilo podeljeno saradnicima, ali i pored toga obe premijere su sjajno prošle, a isto je bilo i u drugim gradovima. Publika je sjajno prihvatila film i mogu da kažem da sam se tih par dana osećao kao "Bitlsi".(smeh).


(Foto: Naxi media, autor: Dimić Željka)

Dragan Bjelogrlić je izjavio da, iako je kasting za film bio prilično dug, nije imao nedoumice kada je u pitanju uloga Milutinca, odnosno da je predodređena tebi. Koliko si ti zadovoljan ulogom i kako si ulazio u lik?

 - Odgovarala mi je, jer sam ja za razliku od drugih kolega koji su tada tek izašli sa Akademije imao profesionalno iskustvo. Kao što sam ja nekada gledao Đurička, Ćetkovića ili druge kolege, tako su i oni mene posmatrali, pa su na početku zauzeli stav poštovanja prema meni. Može se reći da je i taj odnos među nama imao veze sa radom na liku. Što sam više saznavao o Milutincu lik se više kristalizovao, jer nakon nekog vremena rada lakše uđeš u lik, odnosno počneš da razmiljaš na taj način.

Da li ti je bilo interesantno da radiš epohu?

 - Jeste. Epoha je dosta naporna za rad zbog gomile detalja, jer se trudiš da ništa ne promakne. Bilo mi je interesantno da nosim kostim - šešire, kaput ili cipele pošto ih inače ne nosim.

                                      - Mislim da bi umetnost, između ostalog, trebalo da se bavi temama
                                                               koje su društveno angažovane.  -


 - Bili su mladi i puni nade jer su, pored sebe samih, samo nju i imali. Jedan događaj je promenio njihove živote zauvek. Ostala je krivica. Da li je nametnuta, da li je deljiva, da li postoji? - ovo su reči kojima rediteljka Đurđa Tešić opisuje dramu "Uspavanka za Vuka ničijeg", koja se nalazi na redovnom repertoaru Narodnog pozoriša, a u kojoj je glavna uloga dodeljena Viktoru.

Predstava "Uspavanka za Vuka ničijeg" je prilično angažovana. Da li ti je bilo interesantno da pripremaš lik Vuka i zašto si se odlučio da igraš tu ulogu?

 - "Uspavanka za Vuka ničijeg" je predstava u koprodukciji Narodnog pozorišta i Grad teatra Budva, s tim što je premijera igrana letos u Budvi i nakon nje još tri izvođenja, a od tada je stalnom repertoaru Narodnog pozorišta. Prvenstveno sam se odlučio da igram jer sam i ranije dogovarao saradnju sa Đurđom Tešić, pa se, kada se ispostavilo da oboje možemo da uskladimo vreme i obaveze dogodila se ova predstava. S druge strane, pročitao sam roman Ksenije Popović koji me je potpuno oduševio. Nakon toga došla je dramatizacija i bilo je dosta rada na predstavi, ali pre svega mislim da je tema dosta važna.

Lik Vuka koji tumačiš kao deo kostima nosi duks sa slikom 2Pac-a (Tupac Amaru Shakur) za koga ističeš da je jedan od tvojih omiljenih muzičara. Da li si ti sudelovao u tome?

 - Da, to je inače moj privatni duks iz detinjstva, i iako ne volim da privatne stvari mešam u poslu, ovde se namestila takva situacija. Vuk je dete 90-ih koji živi u Domu za nezbrinutu decu, i po tekstu je bilo da on sluša "Block Out", što nije u skladu, jer je tokom tih godina najlogičnije bilo da deca u takvim uslovima slušaju rep. Ksenija Popović, pisac romana i Đurđa Tešić, rediteljka su me pitale da li bi hteo da napravim tu promenu i ja sam prihvatio, jer smatram da je tačno. Da je drugačije, ne bih. Tako da, koliko ima veze sa mnom, toliko i nema.

(Foto: Naxi media, autor: Dimić Željka)

Pored ove predstave igrao si i u filmu "Šišanje" koji se takođe bavi socialno angažovanim temama. Da li osećaš veću odgovornost kada radiš komade koji ukazuju na vodeće društvene probleme?

 - Naravno. Mislim da bi umetnost, između ostalog, trebalo da se bavi temama koje su društveno angažovane. One su važne i bitno je da se poruka prenese, što je već posao reditelja. Ja volim da učestvujem u takvim stvarima. Bitno je da poruka bude tačno prenešena, da se skrene pažnja na problem, ali i da se ponudi neko rešenje. Nije najbitnije pokazati prstom na problem, jer ga svi vide, već i ponuditi moguće rešenje.

Ljudi koji ne posećuju pozorište, obično te vezuju za popularne serije i filmove u kojima si igrao, iako imaš bogato teatarsko iskustvo. Koliko tebe kao glumca ispunjava rad u pozorištu?

 - Ispunjava me, jer se mi na Akademiji dramskih umetnosti prvenstveno učimo pozorišnoj glumi. Ne postoji rad sa kamerom, filmskim ili televizijskim rediteljem, ukoliko vas ne pozovu da igrate u nekom studentskom filmu, pa se sve svodi na pozorište. Ako to mogu da nazovem nekim vaspitanjem, onda sam ja tako vaspitan. S druge strane, pozorište je nešto što glumca održava u stalnoj formi, jer od jednog do drugog snimanja može proći duži vremenski period i za to vreme ljudi se obično ulenje, što "gasi" glumca. Ja sad opet, imam problem što previše radim u pozorištu, što takođe nije dobro, jer se može izgubiti entuzijazam i doći do prezasićenja. Ja osećam odgovornost prema svom matičnom pozorištu, koje je prvenstveno dečije, a pored toga igram u Zvezdara teatru i BDP-u, pa se trudim da sve uklopim.

Predstave za decu su uvek izazov jer proizvode drugačiju reakciju.

 - Drugačija je vrsta odjeka u gledalištu, ali u principu ne postoji razlika u glumačkom i rediteljskom pristupu. Mi Šekspirovu, Andersenovu ili bajku Ljudmile Razumovske igramo sa punim uverenjem. Ako se vodimo time da je publika četvrti zid glumcu, onda je za nas apsolutno isto - mi se igramo, pa se igramo.



(Foto: Naxi media, autor: Dimić Željka)

Kakvi su ti dalji planovi ili projekti, da li inače praviš dugoročne planove?

 - U životu inače planiram samo ono što se trenutno dešava i što treba da se realizuje, ništa preko toga. Trudim se da nemam očekivanja,da ne bih imao ni razočaranja. Moj jedini plan je da dok radim i dok sam aktivan sve ide nekom blagom uzlaznom putanjom.

Predstava i knjiga za preporuku.

 - Preporučiću predstavu "Uspavanka za Vuka ničijeg", jer mislim da nije najbolje promovisana, a da bi publika trebalo da je pogleda. Igra i mlada glumačka ekipa: Marija Vicković, Vanja Milačić, Bojan Krivokapić i Pavle Jerinić. Knjiga neka bude "Bajka nad bajkama" Nenada Gajića, jer je to nešto što sam najsvežije pročitao, a i domaći je autor.