Iako je ove godine diplomirala glumu na FDU u Beogradu u klasi Dragana Petrovića Peleta, Tamara Aleksić je do sada radila na velikim filmskim i pozorišnim projektima. U njenoj dosadašnjoj radnoj biografiji mesto su pronašli angažmani i mogućnosti da radi sa poznatim i priznatim rediteljima različitih stilova i generacija. Među njima su Zdravko Šotra, Kokan Mladenović, Jug Radivojević, Miroslav Lekić, a trenutno je možemo gledati u ulozi Dejzi u predstavi "Veliki Getsbi" Opere i pozorišta Madlenianum. Glumica koja ističe da je bitnije "biti priznat nego poznat", zahvaljujući pažljivo odabranim angažmanima već je počela da gradi svoj glumački put. Predstave koje su angažovane i koje bilo tekstom bilo glumačkom igrom donose inovaciju u teatarski život jesu nešto u čemu se oprobala i što svakako odgovara njenom temperamentu, razmišljanjima i odnosu prema profesiji. Klasična lepota i pomalo filozofski pogled na život, profesiju i svet koji je okružuje, učinili su da se izdvoji, a njenom šarmu nije odolela ni inostrana publika, pa se kao malo ko na početku krijere može pohvaliti nagradom Zlatni vitez koja se dodeljuje na istoimenom moskovskom festivalu.

Predstava "Veliki Getsbi", premijerno je odigrana 18. decembra, a Tamara je preporučila publici da dođe i pogleda ovaj komad, jer je jedinstven, drugačiji i pomalo "skrojen" po našem mentalitetu.

- I dalje su ista priča i suština dela, a predstava se i postavlja onda kada pokreće i ukazuje na pitanja koja su danas aktuelna. Ja mislim da je veliki deo priče o Velikom Getsbiju aktuelan svuda u svetu, pa i kod nas. Nezavisno za koji aspekt priče se gledaoci odluče, naći će se za svakog ponešto. Da li je to ljubavna priča, idealizacija, beg od stvarnog života...


(Foto: Madlenianum promo-Milan Đakov)

Kada govorimo o dosadašnjim ekranizacijama "Velikog Getsbija", ne možemo izostaviti činjenicu da je lik Dejzi pomalo tipiziran i sveden na opšte crte. Budući da ovo nije "klasična" interpretacija proslavljenog Ficdžeraldovog dela, čime si se ti vodila tokom rada na liku Dejzi?

- To naravno nije samo moje viđenje Dejzi, već nešto što sam kreirala u dogovoru sa rediteljkom Anom Radivojević. Do sada smo imali prilike da vidimo nekoliko ekranizacija romana i meni je jasno šta su glumice koje su tumačile ulogu Dejzi pokušavale, odnosno koju stranu njene ličnosti su želele da prikažu. Ali, to je samo jedan deo njene ličnosti. Kao i svaki lik u romanu i ona je kompleksna. Svako od nas je tokom rada na ulozi našao nijanse i dubine likova koje je pokušao da osvesti. Ja sam se sa mojom Dejzi u početku tukla (smeh). Nju je otključao njen kukavičluk, njena potreba za životom, ali i pomirenje sa činjenicom da nema snage da se bori i menja svoj život. To bi možda zazvučalo da je ona apatična, ali Dejzi svakako to nije. Ona se trudi da od svog života napravi nešto, ali to nije dovoljno, jer joj u toj želji nedostaje hrabrosti. Za život je treba hrabrosti.

Ovo jeste poluaktualizovana priča, a na osnovu ovoga što si rekla o Dejzi, ne mogu da ne pitam koliko je pomirenje i skrivanje iza nečega što nisi svojstveno današnjem vremenu? Svedoci smo da putem društvenih mreža ljudi kreiraju virtuelne identitete koji se ponekad jako razlikuju od onoga što jesu zapravo. Da li misliš da pokretanje ovakve tematike može biti svojevrstan prekor i ukazivanje na taj problem?

- Nemoj da budeš drugačiji. Budi svoj, time si već drugačiji. Jeste, ali ako to neko bude shvatio kao prekor, to znači da on već tako razmišlja o sebi. To je jako zanimljivo i odnosi se na tu divnu stranu našeg posla. Gluma ti daje potpunu slobodu unutar okvira. Isto kao što mi imamo rediteljske i dramaturške okvire, tako i publika. Svako će pažnju usmeriti i prepoznati ono što njega najviše tišti. Kada dođe do nekog saznanja, ti ga ne možeš promeniti, ali ga možeš inspirisati. Ako to uspeš, onda si uradio svoj deo posla. To i jeste razlog zbog kog bi trebalo da se bavimo glumom.



(Foto: Madlenianum promo-Milan Đakov)

Predstava ti je donela rad sa Ivanom Bosiljčićem, Ljubom Bulajićem i Milošem Timotijevićem koji su ti direktni partneri. Kako opisuješ saradnju sa njima?

- Moram pre svega da pohvalim celu glumačku ekipu i istaknem da mi je bilo ogromno zadovoljstvo da radim sa svima njima, i da taj rad protekne bez grama sujete, a uz veliku podršku i ljubav. Na probama je bilo pravo uživanje. Ljuba Bulajić je moj kolega još od "Šešira" i privatno jedan od najbolji prijatelja. On je jedan divan čovek i mislim da ne postoji osoba koja bi mogla da bolje iznese ličnost Nika Karaveja. Ovo je moja prva saradnja sa Milošem Timotijevićem koji poseduje ogromno iskustvo i veliku kolegijalnost. Dovoljan ti je pogled i ti već znaš kako treba da odreaguješ. Bosiljčić je čovek koji ti daje mnogo pozitivne energije i koji te lako uvuče u ceo proces. Moj racio i emotivna strana se često koškaju, a on je neko ko mi je bio podrška i ko mi je pomogao da se sve iskristališe.

Interesantna je priča da je upravo Bosiljčić čovek koji je trebalo da te odgovori od glume, a sada ste zajedno na daskama i tumačite glavne uloge.

- Njega je moja mama molila da me odgovori od ideje da se bavim glumom. I on je sam rekao "Ti si prvi kadar snimala sa mnom u "Šeširu", a sada smo zajedno na sceni. Toliko mi je drago što te nisam odgovorio. " I meni je.



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Premijere su često jako stresne za celu autorsku ekpiu, jer je to trenutak kada se celokupan timski rad predstavlja publici i izložen je sudu. Koliko su tebi premijere stresne i da li postoji nešto čime se posebno vodiš pred izlazak na scenu?

- Meni je bitno da smo svi tu. Ja sam osoba kod koje je prisutna ljubav i idealizacija zajedništva. Trema kao trema je dobra, sve dok nije ona koja te blokira. Recimo, svakog puta pred "Dogvil" ja imam tremu, ali imamo jedan mali ritual koji primenjujemo pred svaki izazak na scenu, a to je da se svi zagrlimo. Pred "Karenjinu" jedva čekam da vidim sve te ljude, i pored toga što se privatno viđamo, da sa njima delim scenu. Lepo je biti okružen ljudima koji su pozitivni i koji dele istu ljubav prema poslu.

Period je praznika, pa da li postoji neki film ili knjiga koje svrstavaš u "prazničnu kategoriju" i koje bi rado preporučila?

- Nemam praznični film, ali postoji jedan kome se uvek vraćam, a koji mi je otkrio profesor Mika Aleksić. To je film "Biti Julija", koji iznova i iznova otkrivam. Ipak, preporučila bih svima da posete neko od beogradskih pozorišta, jer se u poslednje vreme odigrao veliki broj novih predstava - poručuje Tamara, koju ćemo uskoro gledati i u ulozi Lenke, velike ljubavi Laze Kostića u režiji Zdravka Šotre.