Svetski fotograf sa Dorćola

Brajan Branislav Rašić,najpoznatiji svetski fotograf, posetio je rodni grad Beograd, privatno i profesionalno, i tom prilikom za Naxi portal pričao o najpoznatijim pevačima, fotografiji,Dorćolu...

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 21.5.2013. - 9:40:00


(Foto:Naxi media;autor: Željka Dimić)

Brajan je  rođen je u Beogradu na Dorćolu 1954. godine, karijeru rok fotografa počeo je u "Džuboksu" 1979. godine, dolaskom u London. Pred kraj postojanja Džuboksa, prelazi u "Rock", kasnije "Pop Rock". Od 1980. radi kao ekskluzivni fotograf agencije Rex Features. Njegove fotografije nalaze se u skoro svim svetskim novinama  a teško i da postoji muzičar koga Brajan nije slikao.

Nismo mogli da ne primetimo da oficijalni fotograf "Roling Stonsa" nosi majicu na kojoj piše "Bitlsi"...

- Ja obožavam "Stonse", a "Bitlse" što nosim... "Bitlsi" imaju početak i kraj a "Stonsi" su još sa nama. Uvek sam voleo "Bitlse". Ja sam odrastao u onom gradu gde si mogao da navijaš za jedini veliki klub u gradu.Nisi mogao da navijaš za različite klubove, kao navijam za "Zvezdu" u fudbalu, a "Partizan" u košarci. Pa tako i za "Bitlse" i "Stonse".Bili su ljudi koji su voleli "Stonse" i ljudi koji su voleli "Bitlse". Ja sam voleo i "Stonse" i "Bitlse". Ali ja sam kasnije sebi objasnio da je to normalno. "Bitlsi" su do pred sam kraj bili jedan fenomenalan pop bend. Znači imali su predivne pesme, pevali su "I wonna hold your hend", oni su bili kao ono...zabavljaju se. A kada "Stonsi" pevaju to je već bio neki bezubrazluk.U svima nama postoji nešto, svi smo mi strejt,emotivni ali volimo da budemo i malo drski i bezobrazni. I privlači taj bezobrazluk, ti mangupi, devojke. "Stonsi" su bili mangupi, ovi su bili fini momci. Voleli su totalno druge teme.

Da li postoji to drsko i emotivno i u vašoj fotografiji?

- Ja mislim da sam, kao fotograf, vrlo pristojna ličnost, što mi ne ide baš u prilog onog što sam rekao. Ali ne vredi, čovek ne može da pobegne od sebe. Ja mislim da deo moje fotografije i mog opusa koji je iza mene tri decenije, je baziran na tome kakav sam ja. E sad, da li sam bezobrazan ili ne, ja ne znam. Ali ne verujem.  Većina onoga što radim je zasnovana na nekim elementima koje ja ni ne znam, ali mislim da su oni uvek pošteni, i da nikada ne tražim više nego što bi trebao. Volim saradnju i mislim da sam vrlo pristojan u svom poslu. Ali ako treba da budem bezobrazan, nema problema. Ja spadam u engleske fotografe. Mislim, gde god u svetu da se nađemo  mi uvek imamo sliku.To nema veze da li je u Francuskoj, u Americi...bilo gde iz nekih razloga ti Englezi, uključujući i mene - mi idemo da uradimo posao i to obavimo. Ovi ostali se malo bune...Možda je to neki bezobrazluk.


(Foto:Naxi media;autor: Željka Dimić)

Koja vam je bila "najneuhvatljivija" ličnost za slikanje?

- Najteža osoba za slikanje je Ozi Ozborn. Ne samo zbog toga što on zadnjih godina poliva nas (fotografe), mislim totalno me je uništio. Ozi Ozborn, kad je bio na vrhuncu karijere i pun droge i ludila, na bini se ljulja, peva i skače i to je prva stvar koja me uvek nervirala. Imam ja opasne fotke njega, naravno. Kako mogu da slikam sve ljude normalno, ali ovaj... Naravno sada kada su došli ovi novi aparati sa auto-fokusom sve može, ali bogami kada je moralo da se izoštrava, bio je problem Ozi... On skače i giba se pa je bilo malo nezgodno.

Kakvi su "Stonsi" za saradnju?

- Jedini čovek koji živi u Londonu je Roni. On voli da ide da se zeza, da se napija i on je najmlađi i jedini nastavio da živi taj rok end rol život. Kit je odavno prestao da se drogira, ima tome 30 godina, a ljudi stalno pričaju o drogi. On je nastavio da koristi neke supstance, ali ne hemijske, već prirodne. Tako da ni on nije strejt, ali nije više onaj Kit koji nije znao za sebe. Mik je biznismen, on je čovek koji vodi taj bend. Čarli je gospodin, on je predivna duša... Čarli je dugo bio navučen na heroin, to je bila tajna, o tome se nije znalo. Najlakse je sa Kitom raditi pošto on samo sedi i smeje se. Ali postoji nešto interesantno. Ti kad si tu, oni su svi savršeni, svi su prijatelji,svi se smejemo, radimo. Ali ja tačno znam sve šta treba, šta ne treba, znam šta smem, šta ne smem, sve je savršeno organizovano. Na primer, ako  Kit nosi naočare, iako ja znam da bi bila bolja slika bez tih naočara, znam i da ne treba da ga pitam da ih skine jer da treba, on bi ih već skinuo. Sve se zna. To je taj neki profesionalizam. Ali to kad kažem da se sve zna, to je fenomenalno zato što svi radimo svoj posao i to funkcioniše najbolje. Ja mislim kad bi se napravila neka greska, to  može da se desi samo jednom sa moje strane.


(Foto:Naxi media;autor: Željka Dimić)

Da li vam se ostvario dečački san?

- Ja samo odrastao i rodio se u Skender Begovoj 13, dosta davno..."Stonse" sam gledao 1973. godine prvi put. U to vreme muzika je već uveliko postala deo mog zivota. Nabavljati ploče, biti ponosan na to, slati pare za Notingen i za dve nedelje dođe ti album npr "Cepelina"... Ja bi voleo da sam se jedno deset godina ranije rodio jer bi onda imao sliku Džim Morisona i Leventona.  U to vreme, mene je interesovala fotografija. Ja uzmem aparat, odem na koncert i slikam...ugasi se svetlo i  niko te ne pita ni ko si ni šta ti ovde radiš... takva su vremena bila. Riči Blekmor prospe vino po meni, došli posle ortaci, pipaju me, kao Riči prosuo vino po tebi... Mislim, deca... to je neko odrastanje. Ja sam ovde počeo da slikam bendove i domaće i strane. Imam tu neku priču koju, kada mozak krene, shvatim koliko sam bio lud, da to nije moglo da se radi šta sam ja radio. To me je samo instikt vodio I to je ono zbog čega smo svi različiti. I dobro je da je tako. Mene je nesto vuklo tamo(na koncerte) I to niko nije mogao da spreči, svi su videli da to tako treba da bude.

Da li postoji nešto mimo koncerata u čemu ste uživali fotografišući?

-Fotografisanje je moj posao. Moje radno vreme je drugačije, znači kada me zovu i uveče kada ima koncerata. Znači, meni je super bez aparata. I to je jedna strana priče. Druga strana priče je da se setim samo februara meseca kada sam bio u Sijam Repu u Kambodzi sa namerom da pogledam Angor Vat  I sve te hramove koji su svetsko čudo. E tu sam proveo nekoliko dana sa uživanjem .Tu se ogleda umetnost jer sam slikao da se ne vide ljudi na slikama. A ljudi su Kinezi, Rusi I Indijci, turisti koji idu u milionima I non stop se slikaju. Pa sam onda išao u suprotnom pravcu od njih, čekao I napravio fotografije koje izgledaju kao da sam ja tamo jedini. A kada bi se našli na tim mestima videli biste da je to nemoguce, zaista. U tome sam uživao.