Publika će vas u novom ostvarenju Emira Kusturice "Na mlečnom putu" videti u jednom potpuno drugačijem svetlu. Lik Milene koji tumačite je sušta suprotnost vaših dosadašnjih rola, što je za glumca značajna stvar. Kako ste se pripremali za ovu ulogu i kako biste opisali saradnju sa Kusturicom?

- To je bio dugotrajan proces. Imala sam vremena pre početka snimanja da se dobro pripremim. Emir me je prvi put pozvao 2012. godine, prvi kadar sam snimila 2014. godine, pa sam imala period od dve godine da se pripremim. Naravno, lik sam gradila u dogovoru sa Emirom. Razgovarali smo nebrojeno puta i svakog puta bi mi dao novu smernicu i temu za razmišljanje, kakva je ta žena. Međutim, sve je to palo u vodu, kada smo došli u Trebinje i upoznali jednu devojku, Jelenu. U tom trenutku samo smo se pogledali i prepoznali isto. Ja sam rekla: "To je ta žena", sa čime se Emir usaglasio. Ona je postala vodilja pri kreiranju mog lika. Fizički sam se naporno spremala, kao za Olimpijadu (smeh). Na filmu sam sve scene sama radila, naravno uz pomoć pomagala, ali i to dosta govori o liku - da je ona jedna jaka, ali emotivno nesnađena žena. Za glumčev rad je ključna komunikacija sa rediteljem. Kusturica je maestralan - kod njega naturščik proglumi. On je intuitivan, spreman, jako dobro vidi šta nosiš u sebi, šta sve možeš i pomaže ti da to osvestiš. Ne zadovoljava se sa "dobro je", sve što radite mora da bude neponovljivo.

Govorite o dugom procesu rada i pripremanja uloge, što danas nije čest slučaj. Koliko se vaš odnos prema liku menjao tokom snimanja?

- Da, to je bio dug proces i u početku sam bila nesigurna. Zato se, na primer, u sceni u kafani vidi da sam potpuno opšutena, dok recimo, u nekim scenama koje sam na početku snimala u kući prepoznajem svoju stegnutost. Ono što je najvažnije za Emira jeste da se čovek sa njim oseća sigurno. Njegova energija i prisustvo bili su ključni kod snimanja i samim tim, vi se kao glumac osećate sigurnim. Tokom snimanja nijednog trenutka se ne pitate da li vi to možete. Ja sam od strane njega osetila puno poverenje, ljubav i poštovanje prema mom daru i onda sam mogla apsolutno sve, šta god je tražio od mene.

Kustendorf je festival koji neguje umetničku vrednost filma, izbegava bilo koji vid senzacijalističke promocije i omogućava kreativnu razmenu među studentima i afirmisanim filmskim stvaraocima. Koliko je to značajno za mlade umetnike, i kako ste vi, s obzirom na to da nije bilo festivala sličnog ovom, nalazili informacije i podstrek za rad na počecima?

- Nadam se da su mladi ljudi svesni veličine ovog festivala. Ja sam pre dve godine imala priliku da se upoznam i razgovaram ovde, primera radi, s Kaminskim. Vi na studijima učite o Kaminskom kao jednom od najvećih direktora fotografije. To su dragocene stvari za umetnike. Ja sam na drugi način jurila svoju inspiraciju i idole. Kada kažem "idole", mislim u onom najfinijem smislu te reči. Ne mislim na bespogovorno divljenje, nego putanje, smernice po kojima sam želela da se krećem. Glumu sam upisala 1999. godine i moja generacija i ja smo imali sreću da "uhvatimo" period najboljih Mijačovih predstava, Unkovskog u punoj snazi, Egona... Ovo se prevashodno odnosi na pozorište. Što se tiče naših filmova to je dugogodišnji problem. Vi imate jednog Srdana koji pokušava da održi svoj stil i pravac i nekolicinu njih, naspram komercijalizovanog filma. Daleko od toga da se stidim bilo kojih sadržaja koji sam radila, u svemu se može naći nešto dobro. Ja govorim o nečemu većem. Ono što je stravično jeste da se urušavamo, ali ja mislim da to nije trenutno, tome je prethodilo 20-godišnje urušavanje svega. Zato je toliko nasilja i agresije na ulici...Kada bi u većoj meri gledali Šekspira, Dostojevsog ili Čehova, čisto sumnjam da bi ljudi imali potrebu za agresijom. Vratila bih se samo na trenutak na temu Kustendorfa i ukazala na njegovu retkost. Ove godine imala sam priliku da budem i na venecijanskom festivalu. Najlepše od svega jeste to što sam se pojavila sa Emirom, Monikom i dobrim filmom, tako da sam imala kompletan ugođaj i doživljaj festivala. Ali i taj prvi festival "gubi tlo pod nogama", jer sadržinski meša komercijalu i umetničke filmove. Ne možete ocenjivati jedan film koji je mjuzikl sa nekim koji je, takoreći, autorski.

Sumirajući utiske filma, ali i njenog angažmana Sloboda ističe Kusturičinu hrabrost i zahvalnost da je angažuje za ovaj film, jer ukazuje da je jedan od prisutnih problema tzv. ukalupljivanje glumca, na osnovu fizičkog izgleda ili drugih karakteristika. Milena je sasvim sigurno otvorila mogućnost Slobodi da pokaže i druge, do sada neviđene delove njene ličnosti i talenta. Jednu drugačiju, pomalo "agresivnu" energiju koja obuzima gledaoca. Uloga koja zahteva kompletnu spremnost  - fizičku i psihičku. 



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)


Šta je ključno za uspeh u poslu?

- Čovek uvek mora da veruje. Nisam neko ko smatra da nemate izbora, jer je čovek taj koji pravi izbor. I uvek sam za to da se izabere teži, ali kvalitetniji put. Živimo u teškim uslovima, ali dobro je ako uradite malu predstavu i njome edukujete jednu malu grupu, koja se tek upoznaje ili se odvikla od pozorišta. Ono što mi je profesor Kusturica rekao na kraju snimanja, a što mi se jako urezalo jeste: "Nemoj nikada da prestaneš da pomeraš svoje granice.". Ja sam toga bila nesvesna i intuitivno sam se donekle pomerala, ali nisam to bila osvestila u punom smislu. U tome jeste poenta. Trebalo bi stalno pomerati granice, tražiti više od sebe. Toliko je divnih, knjiga, predstava, filmova...Mi smo zemlja koja ima velike umove...Uvek se mogu razmeniti ideje, iskustva i viđenja stvari.